VIRDŽINA
Bezbratnica, kad pristasa
Viđe da će kuća pokleknuti
Pa odsiječe pletenicu,
Obuče pantalone, uze kosu u ruke
Da je otkuje iz inata,
Neka svo selo čuje
Da se ovaj dom neće zatvoroti
I onda krenu među ljude.
Sada drhtavim i požutjelim prstima
Mota duvan, a sjećanja se
U zimskom zatvorenom danu
Razmiljela po sobi,
Samoća je teška
Ali ne žali za tuđim duvarima,
Dobra je njoj i ova kuća kapavica
Koju više ne podupire,
Pa se kao i ona
Nakrivila na jednu stranu,
Nema snage da mijenja,
Obamrla, prepušta se čekanju…
Ali kad razgoluba izaći će polako
Da zakuje još poneku
Ispod snijega istrulu ljesu,
Izvešće šarulju u onu livadu
Đe je nekad bila najbolja trava,
(jes da se sad ispostilo,
A trnjaci aknuli na sve strane)
Ali dobra je to zemlja,
Davala je mnogo…
Gluva je ova kuća (kao i ona)
Ma, bolje je da ne čuje
Kako je iza leđa olajavaju
Što se ne uda ko sestre,
No osta da bude ono što nije.
Sad nema ko da je pogleda,
Čašu vode da doda,
A eto i njina se đeca
Razbježala niza svijet
Pa i oni sa tišinom druguju
I čekaju….
