Neretko je strip na marginama društva. Prosečna osoba neće čitati iste toliko aktivno koliko, recimo, „Svet“ paparazzo i „Seksi Humor“. Ali i tamo će, bogamucrticajoj, da naiđe na strip. Tačnije, na uvek sveže satirične, komične i nadasve nakarađene (ne nakaradne; suptilna razlika koja život znači) kreacije jednog strip autora čije samo ime i prezime navodi na (o)smeh. Gospodin o kojem je reč je Mladen Oljača. Čak samo to prezime ne može, a da se ne izgovori onako gromoglasno, sa masnim podvikom. OOO-LJA-ČA! Kao da je odsečeno od dudovog panja! Pa još kad čovek vidi isto to OOO-LJA-ČA! potpisano negde pri ćošku njegovog stripa – ma milina!
Interesantno je to što je isti taj OOO-LJA-ČA! izričito povučeni ilustrator sa severa naše napaćene zemlje. Čovek koji je toliko fin i učtiv da ni mrava ne bi zgazio. Naravno, plejada njegovih stripova – poput „Alo Alo 011“ koji je redovno izlazio u pomenutom „Svetu“ ili kratkih satiričica od po jedne table po skandiđakonijama „Color Pressa“ – bi navela klasičnog konzumenta date robe da je Mladen jedan rabadžija sa podužim policijskim dosijeom i uličnom (ili seoskom) reputacijom. Ne; OOO-LJA-ČA! je sve, samo ne sirov. Sve, samo ne primitivan. Reč je o umetniku prepunom nijansi koje se kriju ispod kore koja je poprimala tvrdoću godinama usled silnih društvenih i ličnih iritacija.
Ta kora je predstavljena savršeno u albumu „Bad Boy“. I stvarno, šta može predstavljati strip album nazvan bezobrazno, a autorski sačinjen od strane stripovskog nevinašceta? Pa, ovo je Oljačin „crni period“. Period kada su srpske stripove mahom predstavljali fanzini i samostalne publikacije, kada od glavnog toka nije postojalo ništa vredno pomena ili dodatnog truda. „Bad Boy“ je kompendijum kratkih, čvrstih stripova nastalih krajem devedesetih, usred i usled širom države prisutne krize. Od Subotice do Prizrena samo mrak, neizlaz. A s obzirom da su to bile Oljačine formativne godine – rane dvadesete – bunt je više nego očit, i više nego nužan.
A protiv čega se revoltira autor „Bad Boya“? Pa, dnevna politika i politička korektnost, iredentizam, ekonomski krah, ljudska glupost…teme su brojne, a stripova isto toliko, a opet nedovoljno. Kod Oljače Deda Mraz strada u rukama Nesalomivih, Supermen gine od polno prenosivih bolesti, Vuk nagrabusi od strane kriminalnog sindikata Crvenkape i Trojke prasadi. Kod njega nema mesta buntu kakvog samo rokeri imaju, tu mislioci ne smeju da misle, tu ni bramanist ni hrišćanin nisu pošteđeni satire. A tu su i lične priče, neke malo manje (bokser i pijanista), neke vrlo („Mete“), čak poetične.
Oljačin stil je specifičan. Prepun detalja, vazda crno-beo, vazda sa najkreativnijim mogućim onomatopejama. Intrigantne su uši. 90% Oljačinih likova su ušata ljudska gamad, bilo munze konza džentlmeni ili zvocave babuške. Uz to, svi deluju tromo i otromboljeno. Slabo će se koje lepo lice naći kod njega; čak i potencijalni idoli ljudi ne vrede ništa više od prosečne gamadi. No, pravljenje ljudskih aberacija od ljudskih aberacija je vazda bila omiljena razonoda kritičara društvenih tokova. Mada, nije sve ni u suvoj kritici. Ponekad se tu uvuče i nešto vedriji humor koji razonodi narodne mase. Povremeno će Oljača iskoristiti svoj osvrt na današnjicu da priča o evoluciji. Ponekad će na simpatičan način predstaviti skoro pa nepostojeću komunikaciju između mladih i potencijalno zaljubljenih. A ušunja se i sitna skaska o mrtvilu dana ili prepijanju. Gro ovih stripova je izlazio po fanzinima; doza poodraslog bunta je time adekvatna, ali su nešto prizemnije, laganije teme uvek dobrodošle.
Ako postoje elementi koji su upečatljivi, to su životinje i birokratija. U prvom slučaju preovladavaju majmuni, nekada kao glavni akteri priče („The Monolyth“ i „Monkey Business“) a nekad samo sastranični rekviziti („No time for heroes“). Majmun je čak i na naslovnici albuma. Tu ima, pored majmuna, i ptica, pasa, riba… Glede birokratije, pa, u jednom stripu se usuđuje da se nametne Terminatoru, a u drugom bukvalno ubija smrt. Bukvalno.
Čak dve kratke storije govore o opasnom uticaju televizije na individuu. Još toliko govore o štetnom uticaju iredentizma. A ima i superheroja koji su vrlo ne-super.
Međutim, ove ličnije priče su Oljačine najbolje. Poslednja u nizu, pomenute „Mete“, otvoreno govori o onom teškom osećaju koji napadnuti ima dok biva napadnut. U sebi nosi čemer mnogih žrtava i preživelih u vreme najgoreg izuma ljudskog roda, a za sobom ostavlja gorak ukus. A kako inače i skončati album nego nečim tog tipa?
No, Oljačina priča je daleko od gotove. I kao strip autor i kao ilustrator je neko ko još uveg ima nečeg novog da ponudi. Njegov ilustratorski angažman u Sloveniji je upravo dokaz tome, a primer istog je u sklopu „Bad Boya“. Stripovski, nakon „Bad Boya“ su izašla još dva albuma. Pre istog je bilo još njih par. Ipak, od svih, ovaj je u najvećoj meri „njegov“. Ovo je najvrednija reprezentacija autorskog dostignuća, gotovo vremenska kapsula u malom (velikom?); nije neistina reći, samim tim, da je „Bad Boy“, iako namenjen da potrese uljuljkane, posebno drago poglavlje autorovog života. Nije ni čudo što se sam autor ilustrativno na samoj zadnjoj unutarnjoj korici istog eventualnim čitaocima zahvaljuje.
