fbpx

Znatno oLJačan crtež #2 (Do glave)

Sadržat zbilju može nekad šala.

– Džefri Čoser, Kanterberijske priče

Po narodski rečeno, otrov se u malim bočicama služi. Mali majmun, a slona jaše. Zato je karikatura uspešna sama po sebi – jedan crtež, jedna jaka poruka, a udara kao motka. Među stripovima, to je kaiš varijanta, a u kaiš varijanti briljiraju najbritkiji. Ergo, svetski nepoznat i među našima ne preterano prepoznat OOO-LJA-ČA! rešava da usluži nešto žestoke sitnine, ali na onal najlaganiji, najmekši mogući način. A kako je delo sitno, ni tekst o istom neće prekoračiti tu dužinu.

Naime i prezime, početkom novog milenijuma, Oljača je radio na strip-kaišu „Do glave“. Forma je onakva kakva može da bude kada se ograničenje prostora uzme u obzir – tri kadra, prvi postavka, drugi zaplet, treći poenta. I naravno, valja iskoristiti vreme i prostor kao osnovicu ideje. Prostor je berbernica. Vreme nije bitno. A glavni akteri? Jedan je najprominentniji bez pogovora, a to je brica. Da, ovo je strip o berberinu. A kakav je taj berberin? Ušat, sa ušrafljenom cigaretom u ustima, sa melanholičnim pogledom, a u ruci vazda makaze ili mašinica. I naravno, kao što samo ime stripa nagoveštava, ima jedan potpisni potez – brija na nulu. Nularicu, kako je naziva pregršt likova koje je Oljača stvorio. I svaki od tih likova antiteza brici.

foto: Mladen Oljača
foto: Mladen Oljača

Čovek ima poprilično zavidan rezime – svratili su kod njega jedan prosečan čovek, jedan ciga mečkar, roker tek pred vojsku, lokalni kandidat, glomazna srpčina s junačkim loknama, plavušica, penzioner, ćelavi a bradati gospodin, te jedan neopisivi idiot, jedan anarhopanker, skinhed, hipik, fenser željan nularice, munze konza tebra stormaj, te jedna vrlo izfeminizirana persona tzv. feŽet, pa autobuski kontrolor, biciklista, biznismen, te jedan polućelavi čika ljubomorno ponosan na ono malo prečešljane kose, te dečače s vaškama, pecaroš, pa još jedan fenser ovog puta sa crveno farbanom kosom, zatvorenik, odeblja gospodža sa svojom pudlom, ponosni otac sa bebom, a onda jedan, pa drugi momak sa perikama (iskorišćenim u različitim svrhama), pa pljačkaš, lažni Deda Mraz, jedan lider države, pa nakon njega njegova supruga, te prodavac mašinica, svešteno lice, nanovo roker kao vojnik, te Kinez, Indijac, policajac, general, bokser sa sve trenerom, diler sa sve drogom, Bob Rok, Smrt glavom i kosom za košenje, mađioničar, odžačar, vatrogasac, štreber, komša-Laza švaler, navijač Crvene Zvezde, odnosno Delija, špijun, par jednojajčanih blizanaca, glumac, nadrogirana budala s kesom na glavi, košarkaš, pa Spilbergova kreacija ET, jedan omišićavljeni snagator, kolega berberin, muzički maestro, plastični hirurg koji liči na stripovskog Dilberta, pa duševno ne baš sama osoba sa kosom koja „raste iznutra“, Arnold Švarceneger, te jedna pijandura, jedna tetka sa bonsai drvcetom, još jedan pajkan, neki tinejdžer, klošar sa sve vonj i muve od konj, pseudocrnja reper, klasični Amerikanac, pravi Deda Mraz, te komičar obučen u grobara, Drakula, rastafarijanac, par standardnih mušterija, momci iz TV stanice spremni da intervjuišu, Meksikanac, i na samom kraju čovek koji donosi račune. I da, ovo prethodno je najduža rečenica koju je ovaj autor ikada napisao, u sklopu teksta o jako kratkom albumskom strip izdanju.

Gro materije albumčeta „Do glave“ nema repeticije. Uvek nova mušterija, uvek novi fazoni – jedino je frizura stalna (mada i ona povremeno nestane kao element priče). Ali Oljačini kaiševi ipak imaju nešto malo kontinuiteta. Recimo, roker se vraća kao vojnik. Isto lice, samo kosa i oprema drugojačija. Po dolasku pravog Deda Mraza brica reaguje kao da opet vidi lažnjaka, u sećanju na prethodni strip rađen godinu-do-dve ranije. U radu na mišićavom liku brica se podseća košarkaša. I naravno, kao najveći pokazatelj ovoga, tu je kratka arka sa novajlijom, gotovo jedina koja radi kao saga sama po sebi. Novopridošlica, po mentalitetu psovač i pevač, toliko ide na živce brici da ga se već u četvrtom kaišu rešava.

foto: Mladen Oljača
foto: Mladen Oljača

Valja pomenuti i vremensku smernicu stripa, koja je izostavljena iz samog univerzuma brice. Sem poslednjih četiri, svi kaiševi su rađeni u periodu 2000-2003., u najtranzicionijem (ako je ovo uopšte i reč) mogućem periodu. Poslednja četiri su rađena 2010. i više su blaga re-vizita liku i delu berberina olindraša. Jedan govori o njegovom rođendanu i ne sadrži šišanje, drugi ga intervjuiše i takođe ne sadrži šišanje. Treći je najbliži ovim starijim radovima po strukturi, a tek je za nijansu topikalniji, dok je četvrti blago pravdanje zbog kraha i na neki način zatvara poglavlje zvano „mlaka satira“.

Kako mlaka satira? Pa, za razliku od većine domaćih i balkanskih strip-kaiševa koji su nešto otvoreniji po pitanju žeženja po obrađenoj temi, kod Oljače je ovo mnogo, mnogo suptilnije. Na meti se tek pokatkad nađe neko iz javnog života. Više su tu stereotipovi, alegorije, članovi-predstavnici krda. Strip je daleko od politički korektnog čak i pored ove činjenice. Verovatno zato i uspeva u svojoj nameri.

A lik brice je daleko od pukog pametniji-sam-od-vas posmatrača. Nešto poput The Dude Lebovskog iz sličnoimenog filma braće Koen, brica i pored svog opuštenog stava ispoljava vrlo ljudske emocije i podjednako ljudski reaguje na negativne elemente u svom životu. Ume da se uplaši, da se nasmeje, da se razjari, da se rasplače. Ume i da se našali, a ume i da uvredi. Sve mu to ide u opis posla.

I eto, to je to. „Do glave“ je do ja– ovaj, odličan. Ma šiša koliko je jak.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).