Moj lični odgovor na pitanje staro koliko i sama književnost
Pitanje zašto pišem deluje naizgled jednostavno, a u stvari je zamršeno kao ljudska sudbina. Mnogi su na njega odgovarali pre mene – Orvel, Kiš, a i čitava plejada onih kojima su pero i reč bili i oružje i uteha. Ali moj odgovor nije svečano ni akademski obojen, on dolazi iz unutrašnje nužnosti, iz nečega što mi se dešava svakodnevno, tiho i uporno – kao disanje.
Ja pišem jer ne mogu drugačije. Ako ne bih, ostao bih zarobljen u sopstvenoj glavi, prepunoj glasova, slika, prizora i sudbina koje vape da izađu. U meni se, kao u kakvoj nesmirenoj košnici, stalno roje lica i događaji, rečenice koje traže svoj papir. Pišem da se oslobodim te gužve, da svet koji nosim u sebi prenesem drugima, da ono što me muči, raduje ili zbunjuje dobije obličje i smisao u rečima.
Pišem da oživim ono što se dogodilo – i da produžim život ljudima i mestima koja bi inače ostala samo sećanje. Pišem i o onome što se moglo dogoditi, jer ponekad je u toj zamišljenoj verziji stvarnosti više istine nego u samom faktu. A katkad pišem i o onome što će se možda tek dogoditi, ne kao prorok, nego kao neko ko naslućuje, ko u šumovima svakodnevice čuje odjeke budućeg.
Pisanje mi omogućava da uspostavim ravnotežu između unutrašnjeg i spoljnog sveta. Ako ne pišem, sve što nosim u sebi ostaje zatvoreno, a taj teret postaje nepodnošljiv. Reč je, za mene, način oslobađanja, ali i most prema drugima – poziv da zakorače u taj unutrašnji svet i da ga prepoznaju, možda, i kao svoj.
Pisanje je za mene način da udahnem smisao u ono što je bilo, što jeste i što će tek biti. Ako ne napišem, osećam da nešto dragoceno iščezava, kao da se sve to rasipa po vetru i nikada nije ni postojalo. Reč je moja mreža za hvatanje tog rasutog, moj jedini alat da se borim protiv prolaznosti.
Ne pišem da bih bio veći od drugih. Pišem da ne bih bio manji od onoga što u sebi nosim. Jer svako od nas ima svoj unutrašnji svet, ali ne može svako da ga oslobodi. Moje pero je moj ključ, moj jedini način da otvorim vrata i pustim sve te ljude, priče i prizore da dišu.
Zato, kad me pitaju zašto pišem, ja se osmehnem i kažem: „pišem da bih ostao živ. A sve ostalo su fusnote.“
