I
Astralnim sjajkama zlo tamnine zgromi
Vatrenim iskrama, kao sa Venere,
Rasipaš odasvud iskre zažežene,
Tragovi se srebre niz putanju Žene,
Bivstvuješ na rubu onostrane sfere!
Isijavaš zarjem zvezde repatice,
Zlatokrugom kao nimbusom plaminjaš,
Iznutra očima svevidećim tinjaš,
Tihovanjem utri moje nesanice!
Jezdiš kroz bespuća vremena i neba,
Dok svet u snu drhće i kobno koleba,
Opijena letom kroz gluvu samoću,
Svetionik budeš niz tamninu noću.
Ako se dan satre, pred crnilom mine,
Astralnim odsjajem duša se raspline!
II
U tvome je bivstvu večni trag uklesan
Astralnim odsjajem duša se raspline,
I niz zemlju kane ženstvena lepota,
Bol kapljicu krvi ako li otkine,
Nek` melemni dodir dušin god obmota!
Čim Haron razori jezom bića deo,
Plot života lomni vreme bridom sreže,
Dlanom sažmi meki rasuti pepeo,
Da me s tobom zadnji trunak praha sveže,
Jer mi smo celina nerazdelne srži,
Kao jedno jezgro, upleteni koren,
Pošto me iznutra nesan krikom sprži,
Biću ugar crni, živ a smrtno zgoren.
Kad se krtim srcem bolesti ozvere,
Tečnim eliksirom lice ti se spere!
III
Razruši ponore i nespokoj slomi
Tečnim eliksirom lice ti se spere,
I sve strasti buknu u gorećem huku,
Grudi se u vlažni odsjaj preobuku,
Vernoljublje tvoje – ogledalo Here!
Žarogorom treptiš ljubavnog trnuća,
Razigrani dodir svilovito klizne,
I obraze naboj ushićeno grizne,
Rasplamsaš iznutra kao Etna vruća!
Predaješ se slasti titrajućom snagom,
Penušaš u krvi žuborećim tragom,
Svud po telu nežne latice razmećem,
I vulkansku magmu iznutra susrećem.
Sladostrašće bića zvezdarjem uzvine,
Roneći dubinom nebne plavetnine!
IV
Odškrini snovilje u napukli nesan
Roneći dubinom nebne plavetnine,
U dosluhu jesi sa astralnim svetom,
Levitiraš noću tihim lakokretom,
Serafime gostiš, anđele siline!
Često mi u snove lakopero slaziš,
A buđenje svako granica je bola,
Ni hleba ni vina sred pustošnog stola,
Moja trnov-polja ništeći pogaziš!
Posmatram ti lepost, zagledan u fresku,
I znam, ovaj lik je zrnevlje u pesku,
Zato tvoju večnost krišom odgonetam,
Nevičan da istim ponorima šetam.
Kao da lucidnost mnome poigrava,
Amur u tvom biću snažno ostasava!
V
Mrklini u duši čauru izlomi
Amur u tvom biću snažno ostasava,
Ljubavno čeznuće ka večnosti upri,
Zadnju kap otrova u aorti utri,
Smrt zadahom goni, zla i vrtoglava!
Ako zagasimo sazvežđa u nama,
Svetiljke u zeni utulimo mrakom,
Razorimo pluća ubilačkim zrakom,
Tebi sjaj nek` blesne, meni gnusna tama!
I kad budeš sama u dolini straha,
Priseti se moga zemnog trošnog praha,
Travino korenje srž mi je ispilo,
Latice nad humkom zjaju bojom krvi,
Ali čuj zuj duše kako žustro vrvi,
Tajanstvena Ženo, nemerljiva silo!
VI
Ulij eliksire kad vilenim besan
Tajanstvena Ženo, nemerljiva silo,
Udno jedrih grudi mirisi što trezne,
Dok u nedodiru duh za strašću žezne,
Čelom se zvezdarje svetleće ulilo!
Po kosi ti splićem meteorsku kišu,
I skidam sa Sunca otopljenu rudu,
Plamteća Venero u zanosnom bludu,
Usne mi slatkoću zažednele sišu!
I svemir drhturi, vibrira i giba,
Vetar s Himalaja kad ti kosu šiba,
Hramovi otvore škripom teške dveri,
Himna se raspline, a zamuknu zveri.
Usanjam te često, al` satire java,
Vasionski anđel u grudima spava!
VII
Tragove strasnosti hučne upitomi
Vasionski anđel u grudima spava,
Mirisima Žene odišem obliven,
Sav od ozarenja vaskrsnem izliven,
Al` gramzivi nemir mnome obitava!
Ja kao Iksion, beskonačno vrtim,
Na vatrenom točku kažnjen obamirem,
Do nesnosnih jada asketski dopirem,
I zbog tebe Hero, stradanja uprtim!
A svaka je patnja tek deo slatkoće,
Ko otrova kapku moj te razum hoće.
Iz vena iscure talozi i ceđi,
Sa nevida spiraš nakupljene gleđi.
Nekrotljiva, bujna, vitostasna vilo,
Osvitom te nosi osunčano krilo!
VIII
Ram mog očudišta mislima je tesan
Osvitom te nosi osunčano krilo,
A snovi se nekad jedino prožive,
Sanjalačka klica niz vidike sive,
Život je tek što se krišom i usnilo!
Iz ljubavi mrtvo zrnevlje iznikne,
Pelud se rasprši nošen vetrodaškom,
Poredim te s rajskim polenom i praškom,
Kad mi iz dubine sok okrepljiv šikne!
Podno tela živne skamenjeno seme,
Aveti se obnoć ka srcu ustreme.
Svilen dodir Žene po licu ću plesti,
I u takvom stanju očuđene svesti,
Goropadni nesni bestragijom minu,
Jedrinom ozračiš jutarnju belinu!
IX
Iskonske šapate blaženo uznesi
Jedrinom ozračiš jutarnju belinu,
I po svetlogoru plavičaste kose,
Kapljice zorenja pramičke orose,
Niz lice zrak sunca prelamajuć linu!
Svaki dan počinjem ritualom ćutke,
Poklonim se Nebu, pratvorcu i Tebi,
Svevidnom Serbonu, koji svet ohlebi,
Tamljanom okadim sve dušine kutke!
Sakupljam belutke iz rečnog korita,
Posipam puteljak kojim ćeš da kročiš,
Sa nebnih visina kad zemlji doskočiš,
Da u halje spleteš cvet i klasje žita.
Božanstvo u srcu tajnovito skrićeš,
Edenske pelcere u vence uplićeš!
X
Svetlilo melemno raspetom donesi
Edenske pelcere u vence uplićeš,
Satkana od cvetnog, latičastog krasa,
Vodiljo i iskro mog nasušnog spasa,
Melemnicu kapku po koži razlićeš!
Milozvučne točiš ushićene note,
Renesanso živa, obnavljaš i plodiš,
Ko molitva vidaš, ubajaš i godiš,
Dok šapati nežni zlosanice krote!
Ugljevlje zagasiš da odagnaš zlobe,
Trnovi se venci raspletu i zdrobe.
Lečiteljko vrla nagriženog duha,
Često me beznađa stratištem porinu,
Ti nada mnom bdiješ istančanog sluha,
Dušom svetlonitom obasjavaš tminu!
XI
Tragove utiri niz halapljiv bezdan
Dušom svetlonitom obasjavaš tminu,
U sopstvenom zrenju plodove ubiraš,
Prstohvatom vajaš zvezdanu prašinu,
Anđelskom lakoćom etrom levitiraš!
Sazdana od vatre, prometejskog plama,
Neuhvatnim kretom šestariš po svodu,
Neshvaćena bdiješ nad bezdanom sama,
Parisove strele srž kosti probodu!
Penelopo, strasti granica je dokle?
Nedodir samoćom pustošnom te prokle.
U astralnom svetu kao zapis bićeš,
Svetlosna Hemero, izlij čežnje kapi,
Kad mi zgasla iskra za tvoj plamen vapi,
Uspinješ ko zvezda i nada mnom svićeš!
XII
Razreši mistiku naših snohvatica
Uspinješ ko zvezda i nada mnom svićeš,
Tvoj duševni trans je vanvremeno stanje,
Mojom epopejom živorodnost slićeš,
Kada mi se nervi satru i otanje!
Poznajem božanstvo u svakom atomu,
Koje ti bit bića neshvatno prožima,
U sopstvenom padu, vrtoglavom slomu,
Tek me u tvom umu još trunčicu ima!
Nadljudskom lepotom potireš i zlosti,
Utkaj mi u narav tračak samilosti,
I ljušturu tela smoždi i rascepi,
Pod kojom zrn oka mrežama oslepi.
Izdašna Demetro, polja mi ožiti,
Šumoriš od strasti, najfinijih niti!
XIII
Aurom buktećom zderi rđu s lica
Šumoriš od strasti, najfinijih niti,
Lučonošo vedre i spasne svetline,
Pod oreol taj ću sen mrkline skriti,
Kad poslednja sjajka u vidu zamine!
I u toj slepoći zemnog proviđenja,
Potražiću večna, tajna očudišta,
Jer si deo igre umnih snoviđenja,
Postanem li trunka, pepeo i ništa!
Ishodište moje jedino su vatre,
Koje buknu nebom žarom sa Sumatre,
Tom žeženom sferom i sebe ću sliti,
Sve do izgaranja poslednjega bitka,
I plamtećim dahom svedašnog užitka,
Ehom ću se pesme oko tebe sviti!
XIV
Himničnim sam ehom u zarju ozvezdan
Ehom ću se pesme oko tebe sviti,
Melodijom zvonkom jerihonskih truba,
Pomeriću dance vremenskoga ruba,
O Ženi će Orfej izmaglicom sniti!
Uz himnične zvuke vasionskog tona,
Naše sjedinjenje svemogućom snagom,
Iskonom će planut nesagornim tragom,
Koji već postaje neraskidna spona!
Začuće se zvona tvog svetlosnog hrama,
Nepobedna, silna i mačem od plama,
Odrubićeš glave zlosemne Himere,
I strgnuti zlosti niz sazvežđa mlečna,
A aura tvoja zableštaće večna,
Vatrenim iskrama, kao sa Venere!
MAJSTORSKI SONET
Vatrenim iskrama, kao sa Venere,
Astralnim odsjajem duša se raspline,
Tečnim eliksirom lice ti se spere,
Roneći dubinom nebne plavetnine!
Amur u tvom biću snažno ostasava,
Tajanstvena Ženo, nemerljiva silo,
Vasionski anđel u grudima spava,
Osvitom te nosi osunčano krilo!
Jedrinom ozračiš jutarnju belinu,
Edenske pelcere u vence uplićeš,
Dušom svetlonitom obasjavaš tminu,
Uspinješ ko zvezda i nada mnom svićeš,
Šumoriš od strasti, najfinijih niti,
Ehom ću se pesme oko tebe sviti!
SONET PROVIĐENjA
Astralnim sjajkama zlo tamnine zgromi,
U tvome je bivstvu večni trag uklesan,
Razruši ponore i nespokoj slomi,
Odškrini snovilje u napukli nesan!
Mrklini u duši čauru izlomi,
Ulij eliksire kad vilenim besan,
Titraje strasnosti hučne upitomi,
Ram mog očudišta mislima je tesan!
Iskonske šapate blaženo uznesi,
Svetlilo melemno raspetom donesi.
Tragove utiri niz halapljiv bezdan,
Razreši mistiku naših snohvatica,
Aurom buktećom zderi rđu s lica,
Himničnim sam ehom u zarju ozvezdan!
– Sonet proviđenja je sastavljen od naslova prethodnih 14 soneta
