Presvlačim se u Odet po ko zna koji put.
U ulici Starih zanata
tvoja devojka mi kroji haljine,
ne znajući da sam nekad bila tvoja.
Smejem se njenim dosetkama.
Pitam kad će to venčanje – vaše.
Protivrečim boli,
ubeđujem sebe da ne boli.
Ne zanima me šta ima da donese
sutrašnji dan, ni jesenje veče.
Ne gazim po lišću i
izbegavam puževe posle kiše.
Ustajem starima u prevozu,
zaboravljajući da sam i ja sredovečna.
Srećem ljude iz prošlog života.
U svakom liku tražim očev pogled.
Želela bih da te odnekud sretnem,
jer dobro bi mi došle tvoje ruke.
Sve ono što te činilo herojem,
sada radi protiv tebe.
Sad ušuškan u rukama krojačice
ni pedalj suve zemlje da pređeš –
da ne budem ti daleka.
Gde je moj mangup iz voza?
Sad putujem sama i verujem
u svaku reč iz tvojih pisama,
pitajući se, da li se to i naša ljubav
presvukla u večnost?
I koliko god želela da ti oprostim,
ne mogu da zaboravim
što nisi dao više
za svoju prevratničku ljubav.
I koliko god mi falila tvoja ludost,
teško ću da ti oprostim
sve ove sure snove
oslepela u panorami nedostajanja.
Pesme iz ulice Starih zanata
