7. Decembra 2019. | 20:00
Početna / Strip / A ja gin’o…!

A ja gin’o…!

Nema veće agonije od toga kada u sebi nosiš neispričanu priču

– Maja Anđelou, Znam zašto ptica u kavezu peva

U jednom trenutku razmišljaš o moru; ribe ti se motaju po glavi, ptice gaču, voda mirna, pa uzburkana, pa opet mirna. A nadasve mokra. Onda odeš na more, a tamo razmišljaš o sebi. Hraniš ego kada drugi neće. A onda se baciš na posao. A posao k’o za inat težak, dok su kolege maksimalno nekolegijalne. Ostaje ti onda da sanjaš. A snovi crni da crnji ne mogu da budu. Premeštaš se po krevetu kao fetus u stomaku, grliš jastuk – jer, opet, drugi da grle neće – grčiš usnama, stežeš zube. A snovi, opet k’o za inat, težki, osmijumski.

Ni teže postavke, ni lakše knjižice.

Janković Dunja, ostrvljanka sa Malog Lošinja u Hrvatskoj. Svojevremeno Komikaza. Trenutno slika, crta stripove, hobotničari, muči bicikle. Ali strip ne napušta. Sama kaže da ga shvata smrtno ozbiljno. Toliko smrtno ozbiljno da…pa, samo ozbiljni autori mogu da stvore nešto tako neozbiljno, a sa izuzetno ozbiljnim naslovom „Agonija!“. Naravno, prethodna rečenica je izrečena u najpozitivnijem mogućem smislu, gotovo pozitivnom koliko se i ovaj strip pretvara da bude. Ili na momente možda jeste. Janković se toliko lepo poigrava s konceptom šale i ozbiljnosti da je nekada nemoguće dokučiti šta je šta.

foto: Dunja Janković
foto: Dunja Janković

Počnimo od prve priče, za koju kaže da je „istinita“. Cura razmišlja o moru. More se manifestuje. Po nestanku misao-mora,  odlazi na ono drugo, ono pravo. Tamo dolazi do sebe, te vodi osrednje uzbudljiv razgovor, da bi je na kraju pokupio gastarbajter sa pektoralnim mišićima veličine Teksasa. Vrlo šturo za početak, dok se malko ne zagrebe. Izolacija je prvi i možda jedini pravi antagonist ove priče. Usred zime, usred četiri zida, jedino što ostaje osobi je da razmišlja o suprotnom, o nepreglednom prostranstvu punom slobode gde plivaju ribice i ribetine. Devojka oberučke uranja, figurativno koliko i bukvalno, u more njene psihe, što se pokazuje kao pogubno onog trenutka kada napusti privatnost njene prostorije i izađe međ’ narod. No, paradoksalno, ni suprotni okoliš ne rešava stvar. Devojka, puna problema kako kaže naracija, odlazi na plažu, kreće s plivanjem, i odjednom – sama. Usred vode. Do vrata. Jedino društvo joj je pojava nje same. Gubi li um? Dobi li prijateljicu? Nešto između, sa strane, oko ivice? Izolacija na otvorenom prostoru nije ništa manje gnusna. Samo je veći prostor gde se može napinjati samoća. To je, najverovatnije, pravi strah o kojem devojci priča njen dopelganger. Može biti da je zbog toga posred reči presekao mišićavi jedriličar. Može biti da je osmeh devojke iskren kada seslaže s njim da ode na obalu. Možda laže sebe da je prebrodila agoniju. Veliko možda.

Druga priča govori, pak, o drugoj vrsti agonije. Za „Proljetni lahor“ Janković zna da je „živa istina“. Sirota toliko omršavi da odleće na putešestvije po nenaseljenim ostrvcima, sve dok ne zaglavi na jednom sa ovcama i usamljenim pastirom (Novi Zeland?). Po odbitka ne njegove ljubavi, već prospekta dobijanja na godinama, bestelesna cura jede sve ovce na ostrvu i postaje masivtelesna. No i takva ne nalazi mesto na svetu, već upada u ambis, pa u mrežu, pa na brodu od brega odvaljenih mornara koji joj se smeju. Šta mu pa ovo znači? Pa, može značiti svašta. Može biti da se dotiče anoreksije i sveukupne opsesije ljudskim telom. Tanka da može da odleti, a potom toliko krupna da joj ni lokalna geografija nije ravna. Plus opsesija starenjem. Sve ono što neretko spopada i starije žene, čak i muškarce, ali deve pogotovo. Želja za savršenstvom kod osobe je toliko jaka da joj se nesavršene, prostonarodne osobe, poput ribara, smeju.

Mada, na kraju krajeva, možda je sve bukvalno shvaćeno i sidra nisu dobar sistem zadržavanja tela na vetru.

Sledeća priča je vrlo usko povezana za prethodnu utoliko što ih jedino deli jedno malecko „the end“ u ćošku poslednjeg kadra prethodnog stripa. Priča može biti i nastavak i prednastavak pređašnje, nije ustanovljeno. Ono što jeste ustanovljeno je nepravda prema devojci iz stripa. Ona radi sve teže poslove, dok se muževni muškarci mahom zezaju i povremeno smeju. Devojka se dokazuje li dokazuje, a oni nikako da promene reakciju. Čak i na kraju, jedino što je čeka jesu oštre kritike, još smeha i nezahvalnost. Mada je i u ovu mahom realističnu (možda čak „istinitu“) priču udenut trenut fantastike, i to na način dostojan Tarkovskog. Sardela koju hvata ispunjava tri želje, ali ne eksplicitno izgovorene tri, već one tihe, interne, za koje ni devojka nije svesna da poseduje. Verovatno mu je ovo i punchline ovog vica: želje ne pomažu, samo rad. Mada bi i to delovalo kao farsa, s obzirom da rad devojke dovodi do još nepravde.

foto: Dunja Janković
foto: Dunja Janković

Pred kraj dolazi priča o snovima, „Noćno more“. Ovde hiperrealistična devojka sanja, dok san, s druge strane, deluje kao sve samo ne realno (jer, ono, san je). Po prvi put pljušte boje, drugačiji umetnički stilovi, drugačije crtačke tehnike, drugačiji senzibilitet. Nema koherentnih misli, nađe se tek par obrisa istih tu i tamo. Vizija Eurokrema, strip junaci koji jedu teletinu, harmonikaš i kolona gladnih duša, čak nastavak priče o ribarenju, sa sve bradom i hobotnicama, najavljen u prethodnoj priči. A pri buđenju, nazire se prava priroda sna – tek je toliko stvaran da se razlikuje od stvarnosti.

Mada, taj san daje simpatične detalje devojkinog života. Prikazana je Jankovićkina ljubav prema hobotničarenju, kao i njena veza sa ostrvcetom gde je odrasla. Ono je sitno, presitno, i samim tim prepuno preklapajućih glasova, mahom tračeva i ogovaranja, mlaćenja prazne slame. Iskustvo koje svako ima u izolovanoj sredini, bila ta osoba na sitnom ostrvu ili u malom gradu (taj sam). Samim tim, odlazak u belji svet ne pomaže, jer je sve strano, sve neprijateljski nastrojeno, oštro, kasapeće. Ostaju samo snovi, a oni, k’o za inat, ništa manje teži nisu od života na javi. Čime onda sve to drugačije nazvati nego agonijom? Drugi opisi ga za sebe neće.

Senzibilitet Komikaza je jak u „Agoniji“. Pored njoj karakterističnog poigravanja formom, Janković uspeva i da adekvatno predstavi san kao pojavu, od incepcije do svršetka istog. Snovi su mahom skupine isečaka, nepovezanih vinjeta bez reda i zakona, i mahom se njihov sastav dopunjuje nakon buđenja; ovo ljudski mozak skoro nesvesno radi, pored kasnijeg svesnog narativnog ulepšavanja snevača. Samim tim, jezik sna je teško dokučiti, ali pak još teže prikazati. Janković to postiže briljantnim ekscesom boja i oblika, non sequitura i rečenica bez glave i repa. No, pravi vrhunac agonije iz naslova je ovaploćen u slici na zadnjoj korici, u sklupčanoj ženi koja niti lebdi niti pada usred bezdana, u večnom prostoru bez prostora.

Na 48 strana, malo li je agonije?

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).