Ponekad mi se čini da nam govor i te reči koje izgovaramo više štete nego koriste.
Koliko su nas puta posvađale, posekle oštije od najoštrijeg noža i ostavile trajne ožiljke?
Koliko puta nam se samo desilo da pomislimo jedno, kažemo nešto, a razumeju nas potpuno
drugačije? I sve što posle pokušavamo kako bi to objasnili zalud je. Samo se još više
zapetljavamo, mi u objašnjavanju, a drugi braneći ono kako su nas prvo razumeli..
Onda ostaje samo gorak ukus u ustima …. i kajanje što je do nesporazuma došlo … i
razmišljanje gde smo to pogrešili; možda smo mogli drugačije.
Reči su najveće VARALICE, ZAVODNICE, SVAĐALICE…
Otud i dilema da li je možda bolje da smo prećutali?
Možda bi bilo bolje, kad prećutane reči ne bi pekle iznutra, jer samo reči mogu da peku i spolja i
iznutra.
A onda, posle nekog vremena, kad shvatimo da jedni bez drugih ne možemo, kad shvatimo po
ko zna koji put da smo važni i potrebni jedni drugima, ostaju nam te iste reči, da ih prepakujemo
malo drugačije i ponovo pokušamo da izrazimo ono isto …… a, ostaje i ISTI RIZIK, da nam se
ISTI NESPORAZUM ponovo ne desi i tako u krug.
Ponekad mi se čini da bi nam život bez reči bio manje komplikovan; bili bi bliži jedni drugima,
više bi se gledali u oči, više bi osluškivali otkucaje srca, više bi se mazili, dodirivali, uživali u
mirisu kože, više bi se grlili.
Tako bi se više i voleli …
