16. Septembra 2019. | 09:01
Početna / Strip / Kad Betmen tone u ludilo…

Kad Betmen tone u ludilo…

…ili maskirani pravednik u ludnici – “Betmen: Ludnica Arkam” Granta Morisona i Dejva Mekina;  izdavač “Darkwood” 2014.

Betmen, (ne)običan momak koji deli pravdu skriven maskom, stigao je na svet pre 80 godina – 1939. u okrilju izdanja “Detective comic”-a po scenariju Bila Fingera crtao ga je Bob Kejn; njegova pojava poklapa se sa senzacionalnom stripnovotarijom – super-herojima (Supermen se pojavio 1938. godine) pa je, hteo-ne hteo, Betmen ubrajan među njih. Dijapazon Betmenovih avantura određen je maskom koju nosi kao i niz maskiranih (ljudskih) heroja pre i posle njega (od npr. Zoroa do Dijabolika); autorska domišljatost proširila je zabran u kome se kretao pre svega uvođenjem ekstravagantnih neprijatelja (koji više priliče super-heroju) ali broj tipiziranih situacija ipak je bio konačan a njihovo ponavljanje vodilo je u sigurnu dosadu i zaborav. Ono što je Betmena izvuklo odatle bilo je upravo potenciranje njegovog atributa “lažnog super-heroja”; naime, Frenk Miler je u legendarnom “Povratku mračnog viteza” (1986) apostrofirao njegovu ljudskost, fizičku i mentalnu starost i istrošenost u večno mladom kriminalnom okruženju. Hrabar potez “očovečenja” (ili trivijalizacije?) junaka naišao je na većinsko dopadanje kod publike i bezrezervno odobravanje kritike i postao recept koji su drugi autori počeli primenjivati na ostale super momke i devojke. Ipak, upravo je Betmenov status “lažnog super-heroja” učinio da njegovo očovečenje deluje najubedljivije. Među grafičkim novelama koje su odmah nastavile Milerovim tragom svakako se izdvaja “Ludnica Arkam” – pun naslov je “Ludnica Arkam: ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji” – iz 1989. godine (ovu grafičku novelu kod nas je objavio agilni “Darkwood”). “Ludnica Arkam” je spretni i sretni spoj ekstravagantnog scenarija Granta Morisona(znanog po radu na mnogim superherojskim serijalima) i eksperimentalnog crteža Dejva Mekina (zapaženog radom na serijalima “Sendmen” i “Helblejzer” odnosno grafičkim novelama kakva je „Od signala do šuma“ scenariste Nila Gejmena).

Priča započinje manje-više obično i predvidivo: pacijenti u Arkamu pobunili su se i preuzeli kontrolu a njihov vođa, Džoker, preti da će pobiti osoblje ako Betmen ne dođe u ludnicu. Naravno, Betmen herojski bira da spase zarobljenike i predaje se na milost i nemilost pacijentima. Usred sveopšteg haosa (kao u “pravoj” ludnici) Džoker mu velikodušno daje sat vremena da se sakrije pred tragačima. Ono što sledi je košmarni silazak u pakao umolnosti, izopačenosti i morbidnosti. Sve koprene morala i humanosti padaju a animalni nagon za pukim preživljavanjem poništava sve norme i obzire. Betmen tone u ludilo, njegova sećanja na smrt roditelja oživljavaju novom snagom i verljivošću, svi etički principi bivaju relativizovani do obesmišljavanja; Betmen čak dopušta da ga psihijatar ispituje što ga dodatno izbacuje iz uobičajene uloge koju je sebi dodelio. Prizore fizičkog nasilja i gušećeg straha dopunjuje i paralelna priča o tragičnim stradanjima Amadeusa Arkama, osnivača azila, i njegove porodice; tako se u priču uvodi i obrazac uklete kuće kao mesta koje je predodređeno za patnju svih koji se u njemu zadese.

Ma koliko se opirao Betmen ne uspeva da pobedi čak ni kada pribegne bezobzirnim metodima svojih protivnika i, konačno, pada u ruke progonitelja. Njegovu sudbinu, kao vrhunac apsurda, rešava bacanje novčića Dvolikog, paranoičara koga je Betmen uhvatio. Ovaj objavljuje da je slučaj-novčić odlučio da Betmen bude pušten. Džoker dovikuje odlazećem Betmenu: “Uživaj tamo napolju. U ludnici. Samo jedno ne zaboravi. Ako ikada sve postane preteško… Za tebe će ovde uvek biti mesta.” Kad ostane sam Dvoliki gleda novčić jer je, u stvari, u bacanju “pao” lik sa ožiljkom što je značilo Betmenovu smrt i, misleći na ostale pacijente, zaključuje: “Briga mene za vas. Vi ste samo običan špil karata.”

Priča o događajima u ludnici posle jasnog uvoda rasplinjava se u diskontinuitetne konfuzne epizode koje, sveukupno, grade mračnu atmosferu raspada svake racionalnosti. Otuda za mnoštvo utisaka koji zapljuskuju Betmena (i čitaoca) nema objašnjenja. Morison koristi obrazac ludila i ludnice kao opravdanje za razbijanje svih do tada znanih Betmenovih osobina i otkrivanje njegovih skrivenih slabosti. Ipak, i pored zavedenosti pričom teško je na momente odupreti se utisku “preterano režirane slučajnosti” koji, srećom, uspešno “pokrivaju” vanredna likovna rešenja Dejva Mekina. Mekin u potpunosti dekonstruiše tradicionalnu strip tablu slažući crteže (kolorne i crno-bele, realistične i krokije) i fotografije u nesimetrične celine, neretko umetnute u sliku koja zauzima čitavu stranicu. Otuda su poneke table, kao celine, pravi praznik za oči dok druge traže pomno posmatranje i zapažanje detalja. Sveukupno, Mekin je velemajstorski “odradio” svoj posao.

“Ludnica Arkam” i posle tri decenije od pojavljivanja deluje sveže i intrigantno i nesporno je uspeli eksperiment u vivisekciji skrivenih tajni maskiranog osvetnika-mračnog viteza koji je ikona popularne kulture XX i XXI veka.

(„Dnevnik“, 2019)

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.