Umrvljena realnost
novim licem stvarnosti,
oblikujem ti ga
preciznim pokretima
visprenog vajara,
neuspevam da uklonim naličje,
ne odričeš se dvostrukog lica,
neumara te trapavi teret
bremena u hodu koji ti usporava
svaki pruženi korak
nadređenim lancima
lažljive scene života,
kopija si originala
rođenog u stavovima
neponovljive samilosti
uperene prema nepoznatom,
imaginarnom, mentalnom
elementu ostavljenom srcu
za praznu dekoraciju,
ceo život složi ti se
u jednu napisanu strofu:
bol, patnja, greh duše,
samo nema nezamenljive
ljubavi da na nju zamiriše,
a ona je oda, poema, rapsodija,
bez koje ne možeš da dišeš.
