Čaj od majčine dušice
Dvoje mojih drugova i ja (blizanci, brat i sestra)
bili smo najrazigraniji u vrtiću.
Za vreme doručka, vraćali se kasneći
tobože:„Nismo znali…“
Kažnjavali su nas, naravno.
Kada bi sva deca
već odlazila da se igraju
bili smo primorani…
(„Bez doručka – nema odlaska u dvorište“).
A mi smo bili veoma poslušni
i veoma nemirni:
jeli smo jaje – samo žumance,
prolivali čaj…
Potom smo veoma gordi odlazili u
dvorište
i govorili:„Pojeli smo svoj Hleb…“
U najtoplijem delu letnjeg raspusta –
Kada bi žumance leta već bilo
posluženo kao na pozlaćenim
tankim vlaknima i iglama
mi – trinaest unuka našeg dede,
posle podneva,
s noževima-makazama i snabdeveni
kesama,
peli bismo se uz planinsku padinu
upadajući u plavo belance dana,
na ritualno branje majčine dušice…
Uvek sam ostajao iza svih:
od svih sam trčao sporije
(najlepše je bilo moje trčanje).
Cveće sam ludo sam voleo
kvario sam ceo ritual
istražujući različito cveće…
Pred veče
kada je zlato postajalo sve dragocenije
mi smo – umorni,
ali i nestrpljivi
da saznamo rezultate konkursa –
žurili da se vratimo kući.
Predavali smo naš „plen“,
umivali se
i prilazili-poređali se oko stola
pored kog nas je čekao deda.
I on je lepo o polako
(onako kako sam ja trčao)
redom proveravao naše pakete.
Kada je stigao do mog, prvo se iznenadio:
tamo su bili skoro sve zumbuli
samo malo majčine dušice…
Potom se setio,
pogledao u Bibliju
ćutke se osmehivao i
rekao
da sam sakupio više majčine dušice od svih…
Ponizno sam crveneo.
Školu sam završio s odličnim uspehom.
***
Ja sam biografija
Božjih žaljenja:
često je proklizavao po tragovima
moje sudbine.
Nervi bola, pretvorivši se u ptice,
kljucali su pomorandže
iz slogova moje sudbine…
Potom, zrak žaljenja
koji se svečano drži.
Bog je u mojim dlanovima
tražio jabuke
i tako se slavila moja godišnjica
jer,
ja sam biografija
Božjih žaljenja…
No,
jabuka nije pala sa mojih
odsečenih rebara
on ih je zaveštao
zmiji, Evi, Adamu,
koje je, potom, izgnao iz rajskih vrtova.
I zaboravio je da uzme
nekoliko semenki.
Putanja voća
nestala je kao
uspravan kraj meteorita…
I anđeli su,
pošto to nisu mogli da oproste Bogu,
rešili da me zaborave
jer, ja sam biografija
njegovih žaljenja.
Molitva
Gospod te vidi u snu:
pred njim dva sabesednika –
zamah tvoje četkice i ptica:
vode monolog…
* * *
Dok zamišljam svoje drvo,
Ljubav posti.
I zelene su u mojoj pesmi ptice…
Magdalena
Vrati mi kamenje
koje sam bacio na tebe:
u zidovima moje spavaće sobe
ima praznih mesta…
Odabir, prevod, beleška i pogovor: Valentina Novković
Eduard Harenc (1981. Jerevan) diplomirao na Jerevanskom državnom univerzitetu, odsek za orijentalne studije i Centru za arapski jezik i kulturu Univerziteta u Kairu. Autor je deset pesničkih knjiga, a njegove pesme su objavljene u velikom broju jermenskih i stranih časopisa i antologija.
Eduard Harenc je najprevođeniji jermenski pesnik svih vremena, a njegovi stihovi su prevedeni na više od sedamdeset jezika.
Nagrade: Pet puta (2007, 2009, 2011 i 2013) je osvajao nagrade za najbolju pesničku knjigu i najbolji prevod. Prva nagrada za mlade pesnike „Irina Giulnazarijan“ (Najbolja pesnička knjiga godine) za knjigu „Letargična budnost“ (Jerevan, 2013.) Međunarodna književna nagrada „Pjeter Bogdani“ (2015), nagrada za poeziju (2015). Međunarodna književna nagrada „Dardanika“ (2019, Belgija).
U Belgiji je objavljena njegova knjiga „Život me živi“, a 2017. njegova knjiga „Letargična budnost“ objavljena je u Španiji.
