Kad mi reči zbunjeno zastanu,
poput zageguljalog jata tuljana,
obrevši se iznenada u gradskom vrtu
dok ih čeka špalir
obesnih derana i svrbodlanih čuvara,
reci mi, tiho i potajno,
da ne preneš iz dremeža, iz sna,
ni akrobatu na spravama,
ni grozničavog sa paukom pod bradom,
ni ni ptića kome se mačka prikrada
(ja ću je tiho odstraniti)
ni nadu što ti se, poput listića,
samo kapljicom znoja drži uz rame;
pričaj mi…
ko to ima nektara za bacanje?
-Videh gde mu se kapljice
mešaju sa uljem na pločniku;
koji su to podrpani zastori
kroz koje sunce njjezgrovitije prodire,
i ko te je naučio ispredati
te divne svetlucave niti?
Reci mi, ili me žustro (ali tiho) poljubi,
kao kad zadirkuješ zbunjeno dete,
ili… učini makar da ne vidim
svoje ime u sjaju tvoje pređe!
