17. Oktobra 2019. | 04:27
Početna / Magazin / Olga Tomović: Poslednji život

Olga Tomović: Poslednji život

Poslednji život

Na atlasu oblaka sretaćemo se sve dok se naše vreme ne ostvari i duše nam se spoje u jednu.

Kamen

Odrastao je duboko verujući u duše koje sa smrću ne odlaze, već se vraćaju iznova i iznova tragajući za svojim parom, pokušavajući da ispune zadatak sudbie koja im je bila dodeljena, da urade nešto fantastično za ljudski rod, nešto što će evolutivno pogurati čoveka i približiti ga cilju koji još uvek nije bio određen. A bio je sputan lancem vremena, sociom, ekonomskim zakonima praznog postojanja.

Dani njegovog života slagali su se kao stranice teške knjige. Unapred ispisani, sledila ih je razrada iskrzana teškim obrtima i nesrećnim odlukama, a onda zaključak, sumoran, očekivan rasplet i završetak, koji je samo trebao da usledi… Kao da je čitavu mladost proveo grešeći, jureći za pogrešnim odlukama…kao da je još tada odlučio da se preda saznanju da je njegovo postojanje posebno, ali samo njemu i nikome drugom.

Počeo je život, a da je u stratu osetio da je na pogeršnom mestu, uvek na pogrešnom mestu… Svoju ogromnu strast i talenat da od ničega stvori lepotu, utišavao je. Ono što je u njemu divljalo u prvim decenijama postojanja, gasilo se u trećoj, da bi u četvrtoj odlučio da prestane da rasipa svoju energiju na one koji nisu bili ni blizu njegovog poimanja stvarnosti.

Petu deceniju života počeo je kao pustinjak u velikom gradu koji ga nije hteo, ili je bilo obratno. Izolovao se od ljudi i od bola novih grešaka i okajavao je stare samujući bez reči, tiho i neprimetno…

Šesta decnija je počela, a on se nije ni pomerio sa pozicije spavača. Povremeno bi tugu zbog samoće ugušio nekom lepotom koju bi stvorio od neživih stvari kojima se okružio. Ponekad bi u svoju samoću primio neku životinju, bolesnu, gladnu mačku, ili pacova osuđenog na smrt proždiranjem. Za svoje štićenke nije se vezivao potpuno, jer oni nisu bili njegovi. Video ih je kao duše koje pate u potrazi i nudio im je izlečenje i slobodu. Ljubav koju je od njih dobijao čuvao je u očima, jer posle svega, samo su one ostale da svetle u sivilu mraku života.

Olovka

Od najranijeg detinjastva imala je utisak da je rođena na pogrešnom mestu. Neobuzdanog duha jurcala je po galaksiji još dok je sricala prva slova. A onda je otkrila knjige i počela je da sumnja u svako postojanje na planeti na kojoj je počela ovaj život. Prve dve decenije neprekidno je učila staro, da bi otkrivala novo.

Svoj talenat da stvori lepotu ni iz čega utočila je u muziku. Svirala je, a život joj se objašnjavao kroz svaki novi akord, i istina joj se otkrila dok je u znoju svoje ogromne strasti dovršavala kadencu.

Treću deceniju svog život posvetila je stvaranju, počela je potpuno samouvereno, jer je znala da je njena misija daleko ispred vremena koje ju je zarobilo. Ali duh borca i istraživača nije hteo da je usidri. Kroz saznavanje o smislu postojanja otkrila je život, a sa životom i smrt. Sa smrću i srtah da je baš ona tom svojom posebnošću uzrokovala sudbinske zaokrete. Da je direktno prkoseći neminovnom naljutila silu na koju nije mogla da utiče, ni ona, ni oni koji su je stvorili, jer je fluid sudbine daleko iznad svakog postojanja. On je rep zmaja koji mahne i očisti čitave planete u treptaju oka.

U četvrtoj deceniji shvatila je da je zarobljena. Nije ona bila zarobljena čeličnim lancima, već nesretnim duhovima kojima je služila kao uteha, jer je razumela. Muzika joj je parala srce okrnjeno saznanjem i krivicom preživelog. U tišini lakše je podnosila prazninu. Ostala je sama u gomili, bez nade da će ikada ispuniti svoj cilj, ukopana u tački koju je odabrala njena savest.

Onda je otkrila reč i počela je da svira rečima ono što je nekada violinom, a ispunjenje cilja prišlo joj je bliže i okovi duše pokidali su se od siline njene volje, od jačine njene unutrašnje snage, od svetlosti kojom je rušila zidove konvencionalnog, a konvencionalno je prvi neprijatelj evolucije, ljudske ekspanzije ka zvezdama.

Kidanje lanaca, osuda, bekstvo, stvaranje, lepota univerzuma na jednom praznom listu papira. Neispisanom, svežem, njenom.

Poslednji udar repa sudbinskog zmaja dočeka je nespremnu, sklupčanu u ljubav, zadovoljnu, ornu. Taj udar ortgnu je iz opsesivnog optimizma i baci je u bezdan. Delovi nje lebdeli su u isprekidanim rečima na belom papiru. Nespojivi ni sa sobom, neuhvatljivi duši koja joj je pripadla po poretku stvari, onoj polovini koja je tu, u svakom vremenu i čeka…

Te zime, u predvečerje svog postojanja, skupljao je promrzle štićenike svog azila.

Te zime, u predvečerje svog postojanja, skupljala je deliće sebe po snegu koji joj je usporavao korake.

“Pogledao sam u ogledalo tvojih očiju i tamo sam video sebe.” , mislio je dok je sa nevericom prilazila i svojom senkom ulazila u njegovu.

I stapanje je nastalo, neprocenjivo, poslednje spajanje u poslednjem životu koji je najzad dobio svoj smisao i svoj pravac…

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.