Mislila sam da neću imati o čemu da pišem na odmoru ali moj boravak u kući staroj nekoliko vekova budi inspiraciju i još mnogo toga. Grad u kome sam odrasla i provela veliki deo mladosti nije više ni sličan nekadašnjem. Sve se promenilo i svake godine mi se čini da smo sve više udaljeni jedni od drugih. Kuća sa pogledom na severnu luku i dalje stoji kao mermerni bedem koji je ipak odoleo vremenu. Usamljen je, iako još uvek lep i neobičan. Odrastale su tu različite generacije. Od trenutka kada je život zastao, svi su otišli svojim putem. Život su nastavili ali kuća nije. Dok posmatram pejzaž, još uvek mogu da osetim dečije korake kako jure niz i uz stepenice. Mogu da čujem bakine grdnje, tetkine utehe. Konoba ispod kuće prazna i zatvorena pamti mnoge tajne. Mešale su se energije i različitosti. Sada je samo posećujemo ponekad. Šetajući tako kroz uspomene dođoh do školske lektire. U regalu koji je bio moderan osamdesetih, po redu složena lektira od šestog do osmog razreda. Preko nje, fino izbrušena prašina. Izabrana lirika Desanke Maksimović, Vojislava Ilića, pripovetke Ivana Cankara, Augusta Šenoe, Zeleni, pa Zagonetni dečak Ivana Kušana, Detinjstvo Maksima Gorkog, Pustolovine Haklberi Fina i Karanfil sa pesnikovog groba.
Ali ono što mi je u tim minijaturnim izdanjima privuklo pažnju, jesu biografije. Za razliku od današnjih suvoparnih podataka, ti rodoslovi i žitije pisaca su govorili mnogo više o njima i njihovim delima, na način da smo mogli shvatiti šta je bio motiv njihove pisanije. Toliko mnogo romantike kroz prste u sebi kriju te male bele prašnjave knjižice. Život prolazi, dok nas vreme gazi. Neumitno. Svaki detalj u staroj kući podseća da smo nekad postojali u jednom vremenu. Kuća puna života, sad je muzej uspomena. Šoljice za kafu izašle iz mode, stara garderoba, čaše za liker i ukrasi. Slike i albumi. Ne verujem da će futuristička tehnologija izazvati takav osećaj, hard diskovi i usb-ovi, lap top i slična digitalna tehnika ne diraju u srce, ali bez nje teško da išta možemo.
I dok prebiram po starim knjigama osvežena neuobičajenim biografijama omiljenih pisaca, napisanim na hrvatskom ili srpskom jeziku, sećam se svojih raspusta provedenih u biblioteci, gde bih zaradila i do dva stepena veću dioptriju čitajući. Sada se deca skidaju sa smartfonova ili androida. Čitamo sve više samo ono ponuđeno na Google-u. Tužno je gledati odsustvo duha, bolesno stanje duše koje se utapa u dosadi. I mi smo imali igrice i kompjutere ali su naši raspusti mirisali na igru, družnja i vedrinu.
Poželeh da napišem svoju biografiju, drugačiju od one: „Rodjena sam.. Objavila sam.. Živim i radim..“. Liči na CV za zapošljavanje. Niko nigde ne spominje roditelje, njihova zanimanja, društvene ili socijalne prilike u kojima smo rasli, da bi sutra naša ostavina bila kompletnija i delo bolje shvaćeno kod čitalaca. Ostaće mnogo više od mene ako napišem da sam rasla u jednom vremenu u kojem se poštovala reč, drugarstvo i ljubav. Sve drugo bi izneverilo. Zato moj odmor uz, po ko zna koji put, „Zagonetnog dječaka“ liči na povratak u neko lepše vreme podsećajući na avanturu u kojoj smo akteri prošlost i ja…
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.hr/
