Poslednji dan za kupovinu markice je 5-ti u mesecu i upravo ovog petog oktobra, (gužve su tokom celog dana), reših da istu kupim pred zatvaranje prodajnog mesta a to znači u večernjim satima. Medjutim, toga petog oktobra, pola sata pred zatvaranje prodajnog mesta, zatičem veliki red ljudi ispred sebe, uglavnom djaci i studenti, a računao sam da će do tada gužva se raščistiti. Stajem u red sa omladinom, umor je stigao od celodnevnog rada ali moram čekati, nemam izbora. Iza mene pristiže novi svet, uglavnom sve „mladjarija“, Ja jedini imam osećaj da nekako štrčim i ne pripadam tom društvu…
U toj prijatnoj oktobarskoj noći, okružen mladima na kojima svet ostaje, slušam njihove priče, šale i nekako me vreme vrati na tren u te iste godine i dogodovštine. Preko puta prodajnog mesta, pogledam kad ono iz malog kioska, širi se prijatni miris pljeskavice, miris koji ispunjava tu prijatnu oktobarsku noć i širi se po svima nama koji stojimo i strpljivo čekamo…Jedan od učenika reče: „Kad školu završim i postanem svoj čovek, nikad neću stajati ovako i čekati“..!! Reče to tako samouvereno, kao da ima već zrele godine i zna tačno šta hoće a šta neće..Malo sam se osmehnuo, više onako za sebe i nisam ništa hteo da kažem, a mali je ostao u tom uverenju kako ovo što sada radi, da nikad neće raditi, kad naravno „ojača“..Tu našu idilu prekida radnik sa prodajnog mesta izlazeći i reče: „Gradjanskih karti više nema“..! Tog trena, gotovo polovina reda se odvoji, uz negodovanje pojedinaca i žurno ode svojim putem pod okriljem te prijatne oktobarske noći.
Ostao sam usamljen medju tom mladjarijom, jer karta koju ja kupujem nije problem i za kratko vreme uspeh da ostvarim ono što sam čekao toga petog okotobra, te prijatne oktobarske večeri…A, miris pljeskavice širio se, sve više i više….
