POEZIJA
Pesma je nemerljiva dubina poput okeanskih neispitanih voda,
Pesma je siloviti talas pred kojim se lažne tvrđave poruše.
Pesmo, zauvek nek te krasi mir serafima i sokolova sloboda,
Pesmo, Ti i ja jesmo poslednje stecište ove usplahirene Duše!
Pesma je smiraj nesrećnih na zgarištima utrnulih želja,
Pesma je vapaj stradalih koji prerasta u himnu pobednika.
Pesmo, budi promrzlom srcu toplovuna odeća od muza-prelja,
Pesmo, postani odjek srca koji guši svirepost jeznog krika!
Pesma je simfonija Duše naspram svih zemaljskih užasa.
Pesma je lavirint lepote iz koga izlaze jedino ljudi čisti.
Pesmo, spasni si šum svemira i Eratinog moćnog pevoglasa,
Pesmo, budimo u Životu i Smrti barem časni, večni i isti!
Pesma je uzvišeni neboplavni oblak koji žeđ Duši blaži,
Pesma je nedokučivi božanski titraj zvezdosjajnih struna.
Pesmo, samo u tvojoj srži nema podmuklosti, pretnji, laži,
Pesmo, nek Ti moja duša bude poklon za čast ko sjajna kruna!
Pesma je mirno gnezdo od trave reči u kome okrilaćuju misli,
Pesma je žarište iz koga potiču sve vatre koje nazeble greju.
Pesmo, ako tragamo za istom Lepotom, onda još nismo svisli,
Pesmo, mi težimo istoj visini, s koje iskre mesecolike veju!
…………………………………………………………………………………….
Za mene je poezija eliksir koji natapa dušu svojim blagostanjem i oblikuje umne treptaje u sjajkaste, izbrušene kristale, koji i nakon smrti pesnika zasjaje onda kada zaborav nad čovekom spomenik podigne, a travke rušnu i poroznu humku probiju i ozelene ostatke nedosanjanih, zatonulih misli kroz bezdan lakokretne, vremensnke spiralne ogrlice. Sanjario sam o Poeziji negasnom iskrom Ljubavi i u svim prošlim, a sada maglovitim životima. Naša veza neraskidive nebne srebropaučine je propletena kroz svaki molekul koji bivstvuje u mom nedokučivom, nemerljivom svemiru.
Vers, katreni i tercine zadnji su otpor i pokušaj Duše da se Reč otelotvori kroz svetlosne dveri milopevne Pesme. Neka stih zabeleži sve što nisam znao kazati običnim rečima i usnama vrelogovornika. Možda ljubav još samo u pesmokazu može da nadvlada utvare, anđame i zloduhe, koji mi rastaču parčiće vremena i sećanja, jer ih predugo sklapam u mozaik rasparčanih, brzoklizećih dana. Melodičnost je moja krv, zvukovnost moj glas, ritmičnost je moj korak, a Pesma je “Živa Himna Istine”.
Iz zlatoveznih usta, poetska i hučna bujica reči, prosejana sitom Duha Bezvremena, verno ukazuje na moje emocije i tanane duševne niti srebrnastog odsjaja. Kako god, bar gdegde neka se stih ukleše po mermeru ništavnog života, jer ja, gdegod išao, poeziji se vraćam kao poslednjem utočištu i prizivam je poput anđelske molitve, blažne, tople i srcougodne.
Francuska, Bezanson, 17.05.2015. SM
