18. Juna 2019. | 19:44
Početna / Mesečina / Zoran Škiljević: Kasina (odlomak iz romana “Do obala Goe”)

Zoran Škiljević: Kasina (odlomak iz romana “Do obala Goe”)

U „Kasini“, kao i obićno u to doba dana, tražio se sto više, ako ne može sto ona bar stolica, po principu daj šta daš, ali Jaca i Rahela su imale sreće da prve uoče par koji je upravo bio oslobodio mesto na jednoj super poziciji, malo podalje od šanka, pa neće morati da se dovikuju i nadvikuju kao da su na utakmici, što je na ovakvim mestima uobičajena stvar i nije da ponekad i nema svojih draži, ali ne sad, kad su na meniju one stvari intimne prirode koje život znače.

Ali grdno su se prevarile, ako su i pomislile da će ostati neprimećene. Takve ribe, nema šanse. Dva para drskih muških očiju, iz svoje osmatračnice, stacinirane nekih par metara podalje od njih, zevala su neizmenično u jednu, pa u drugu i bez imalo blama svlačila ih pogledom.

Glupe voajerčine bez imalo šlifa – pretpostavimo da su obe to pomislile. Takve ne treba ni puštati u grad, ili ih pak držati na debelom lancu. Opšte je poznato da se iz te fele regrutuju oni što iskaču iz žbunja sa kitom na izvolte i što siluju po liftovima. Ali, kad su već tu, neka ćute i neka gledaju svoja posla, danas im je srećan dan i praznik za oči i neka nazdrave u to ime još koji put. A mi sad da vidimo o čemu to ćućore njih dve, zbog toga smo ovde i došli.

– … Eto, Jaco, sad znaš sve šta je tamo bilo, a u naznakama i ponešto od onog što će biti. A ti me bar znaš kakva sam, da kod mene nema nazad i da će biti onako kako sam zacrtala, ili me neće biti… – reče Rahela glasno uzdišući, pošto je izvrnula na postavu svoju epsku storiju o njoj i Maksu i njihovom (ne)veselom putešestviju do Mašanovih krugova i nazad.

Jaca je sumnjičavo vrtela glavom kao da joj se nimalo nije dopalo, ili je bar imala veliku rezervu prema ovome što je upravo čula. Pomislimo da se uplašila da njena frendica, kakve je sreće sa muškarcima, ne doživi još jedno gorko razočaranje koje miriše na katastrofu. Onda reče:

– Jeste, draga, kad bi sve išlo kao po loju, a stvari obično ne idu onako kako mi priželjkujemo. A, koliko vidim, u vašoj priči od početka nešto škripi, zar ne? Zašto misliš da će nadalje sve biti kao u bajci?

– To sam ti, mislim, već objasnila. Baš zato što škrpi, kao što ti kažeš, stvar treba malo podmazati. Ja bih rekla: pogurati. Malo, ne previše, tek koliko da Maksu popuste kočnice i pobeda je onda tu. Imam osećaj da je sve to tako blizu, da nedostaje samo taj odlučujući korak i zato sam ja odlučila da ga napravim, pa šta bude. Uostalom, šta mogu da izgubim?

Jaca je i dalje sumnjičavo vrtela glavom.

– Radi kako hoćeš, ali ja ne mislim tako. Kakva ti je sad to ljubav na gurku? Jebeš ti takvu ljubav koja treba da se pogura. Ili tu ima hemije, ili je nema! Što se mene tiče, tu je početak i kraj svake muško-ženske priče. I muško-muške, i žensko-ženske, ako baš hoćeš.

– Hajde, ne budi nakraj srca. Nisu svi muškarci isti, kolikogod se mi, ženske gadure, iz petnih žila upinjale da ih sve strpamo u isti kavez, ili isti lonac. Kad smo već kod tih kulinarskih rekvizita, da sad i ja tebe nešto pitam. Ne čini li ti se možda da neke primerke muške vrste, kao što je ovaj naš dragi kolega, recimo, najpre treba malo prokuvati pre nego što budu reš pečeni? Da će nam onda na kraju balade biti draže, da se s njima nasladimo?

– Bože dragi, šta sve tebi neće pasti na pamet! Ne znam. Opet ti kažem, nisam sigurna da je to právi način. Neke stvari se jednostavno dese, ili se ne dese, tu nikakva pomagala ne pomažu. Bojim se da se samo zaluđuješ i da živiš u iluziji da se u vašem slučaju od ničega može izroditi nešto.

– Ali ja osećam da postoji to „nešto“ između nas, samo do toga treba doći, skriveno je i zaključano iza sedam brava i moja borba za to „nešto“ je možda jedini način. Drugog načina naprosto nema. A ti to ne možeš da vidiš, samo zato što nisi tako dobro upoznala Maksa kao ja za ova dva dana. Jaco, kažem ti, on je takav tip muškarca, skroz zatvoren u svoju ljušturu, učauren, obitava u svom oklopu kao u nekom sefu koji treba otključati i izvesti ga odatle na svetlost dana, on nije od onih što se daju olako, ili što nose srce na dlanu. Tek kad ga spasem od njega samog, nas dvoje možemo da budemo ravnopravni, jedan na jedan, što se kaže i da razmenjujemo hemiju.

– A ti, koliko vidim, živiš u uverenju da imaš ključ od tog njegovog sefa? Da je to što si zamislila da uradiš kad budete, kao što kažeš, jedan na jedan, práva stvar?

– Da, Jaco. Da to ne mislim, ne bih se ni upuštala u sve ovo. Moram najpre da ga dobro protresem, da ga pogodim u žicu tamo gde je najtanji, da bih uopšte doprla do njega, to je taj ključ o kome govorim. Jedino tako mogu da dođem do njegove ogoljene muške suštine, ili taštine. Na šta budem imala sreće da natrčim, to će onda biti moje, samo moje i sa tim ću onda moći da se poigram, to ću moći da isprovociram, da zagrlim, da privijem uz sebe, da se ogrnem time, da se ogledam u njemu, da mu otvorim svoje srce i da ga poljubim. Sve drugo je čisto gubljenje vremena, veruj mi. Ako mi to, Jaco, pođe za rukom, a je se uzdam u sebe i molim se Ocu nebeskom da mi se večeras posreći, tek onda će zapravo biti moguće i ostvarivo, takoreći, na dohvat ruke. To što govoriš, da se neke stvari dese, ili ne dese, desiće se, ja to znam.

U tom trenutku Rahela se prvi put danas namrštila na svoju prijateljicu, premda je dobro znala da je ona svim srcem na njenoj strani.

Šta joj je zaboga? Neka smanji malo doživljaj. U redu je to što brine za mene, hvala joj, ali što mora ovoliko da mi zanoveta? Biće, šta će biti… A i šta bi mi bila alternativa, zašto mi to ne kaže?Da pustim da kod mene i Maksa ode sve niz reku, pa nisam valjda blesava da to sebi napravim. Šta onda da radim? Da odem u pizdu lepu materinu! Ili, još bolje, imam sjanu ideju: ako smesta ne začepi, ima da joj predložim da nas dve uhvatimo za ruke ona dva skota tamo što blenu u nas kao da nikad pičku nisu videli i da ih odvdemo do prvog ćoška da im tamo slatko popušimo, da mogu srećni da se vrate kući kao da su doneli medalju sa Olimpijade razmišljala je Rahela.

– U redu, draga. Ali pre nego što se upustiš u tu, po mom  sudu, uzaludnu i bogohulnu avanturu, razmisli još jednom da li je to baš právi način. Da možda pokušaš nešto suptilnije, ovo mi se ipak čini da je nekako previše grubo i da će biti opasno za tebe, ako ga ubodeš tamo gde je najtanji. Šta, ako iz njega iskoči zver? Na takvu mogućnost nisi računala. Iskreno, mislim da su veće šanse da će da ti razbije glavu čime stigne, ili da pobegne od tebe glavom bez obzira i da te proglasi za vešticu, nego što će da legne s tobom.

– Jaco! – sad je Rahela morala malo i da podvikne. – Šta ti ja sve vreme pričam? Šta sam, do đavala, radila tamo dva dana? Taj sam film već gledala. Što sam bila pažljivija prema njemu, on je više bežao od mene! Kažem ti, ovo je jedini način da se naša dva bića konačno suoče bez ikakvog kalkulisanja i uzmicanja, kao da su sama na planeti i da osim njih ne postoji ništa drugo.

– I da se onda zaraduju jedno drugom?

– Jeste, Jaco. Pa ko preživi, pričaće.

– Makar i razbijene glave?

– Neće biti razbijenih glavâ, videćeš.

– Okej, predajem se, draga. Ali, zar nešto slično nije bilo i sa Gavrom, sad mi baš nešto pade na pamet? Zar i vaš početak nije bio malo na gurku i kako se to završilo?

– Ma… Pusti Gavru. Njega je šejtan bio uzeo pod svoje, a ja sam bila slepica koja to nije videla na vreme. Maks je nešto sasvim drugo. Oni su kao nebo i zemlja.

– Dobro, kad ti tako kažeš. Nadem sa da ne grešiš. Da ćeš sutra imati čime da se pohvališ.

– Ohoo i to još kako. Videćeš.

– Znaš šta, kad malo bolje razmislim, hm, ko zna, možda bih i ja uradila isto da sam na tvom mestu. Naravno, pod uslovom da i ja tako odlepim za nekim.

– Bi, sigurno. U, jebote, koliko je ovo sati?

– Skoro će pet. A za kad ono reče da ste zakazali seks?

– U osam, Jaco. U osam. Ha, ha, iz tvojih usta u Maksove uši. A sad moram da brišem!

Pridigoše se, pa zaškripaše stolicama.

– Držim vam fige oboma!

– Hvala ti.

– Pošalji mi smeška kad stignete do obala Goe!

– Hoću. I to dva!

Tako se ovaj njihov epski ženski razgovor baš lepo završio. One potom istrčaše iz „Kasine“ kao da su nešto ostale dužne konobaru; cmoknuše se, pa otperjaše, potom, svaka na svoju stranu sveta. Jedna maestaralno da odigra svoju ljubavnu utakmicu do kraja, a druga silovito da navija za svoju najbolju drugaricu.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Škiljević

Zoran Škiljević
Pisac sa predoumišljajem. Voleo bi da piše bajke, ali ne ume. Zato gomila kratke priče, romane i novele kao sumanut. Kao svojevrstan vid otpora narastajućoj stihiji ništavila.