ж.а.р. /
вашариште
Уском уличицом, грбавом и прашњавом, поред последњих вашаранских кућа, силазило се до сушичког потока. Нешто мало кућа са вашаранске и исто толико са сушичке стране било је све што се на овим падинама градске периферије могло видети. Остало је било висока трава, коров, старе разгранате врбе и неко квргаво дрвеће. На крају улице уздизао се високи димњак од цигле у дворишту Бојаџића млина. Испод млина је био велики базен са прљавом црвенкастом водом топлом и дубоком која је стално испаравала. Преко потока је прелазио стари трошни мост на коме су сушички мангупчићи дочекивали и испраћали оне који не припадају њиховом вилајету. Било је тешко прећи тај мост ако не знаш некога од њих. Свако се држао свог атара. Туче су биле честе и силовите али не тако опасне као сада.
стрелиште
Узбрдо се ишло према старом аеродрому. Лево према Виноградима кроз високу повијену траву.
Свако има свој простор. Наш је био Стрелиште. То је дуга пољана крај сушичког потока зарасла у траву из које су провиривале хумке где су сахрањене жртве стрељане 21 октобра.
Било је опасно туда пролазити јер се догађало да око нас зафијучу меци из стрељане „Чика Мата“ која је била с друге стране потока а мете су биле на овој страни. Не једанпута смо се бацали у ту густу траву и пузећи према земљаним обалама спашавали главу.
колибе
Испод огромних врба крај вијугавог поточића правили смо колибе у којима смо се осећали као пустолови. Било је то време детињства у коме си ако имаш маште могао бити било ко: Tарзан, Том Сојер, авантуриста, каубој… Ту смо мењали и прве пољупце са крупнооким устрепталим девојчурцима.
Tрава је била висока, топла, мекана, прошарана цећем. У њој смо нестајали као у лавиринту. Једино је небо било изнад нас.
мисина сахрана
Једна од првих сахрана коју сам видео била је Мисина сахрана. Био је то дечак нешто старији од нас који је умро изненада а да није ни боловао. Сећам се погребних кола како одмичу милановачким друмом. Пут је био насут ситним камењем. Кола су лагано одмицала према граду а ми, деца, стајали смо и зачуђено, немо, пратила ту тужну колону. Многи, као и ја, су први пут доживели да неко њима близак одлази негде, ко зна где, да се више никада не врати.
чудна дружина
У школи нас је дочекао олајисан под, старе клупе и пећи које су послужитељи ложили дрвима и угљем. Учионице су мирисале на тај црни, уљем премазани под, креде, сунђере, угаљ и дрва. Били смо чудна дружина. Високе, штркљасте и мршаве циганчице са сушичке стране на сликама стоје крај мршавих, ситних дечачића. Од њихових огромних и бујних фризура не види се пола првог реда. Ту и тамо извирује по нека ушиљена главица. Јурцали смо и ваљали се по прашини у сталним тучама са том, нама непознатом децом.
три корне пенал
Готово свака улица имала је своје пољанче. Углавном су то биле мање земљане површине на којима се играо мали фудбал. Од дуготрајног играња трава је нестала а земља је била уситњена и прашинкаста. Уместо голова били су каменови или пободени штапови. Играло се пуним срцем и увек на победу. Свађе и туче су биле свакодневне, око тога да ли је корнер, да ли је лопта прошла кроз гол, и око свега другог. Три корне пенал. То је био закон. Тако босоноги и прашњави одрастали смо између два гола жељни у сваком дану нове победе. Летели смо, не додирујући земљу, док су нам ноге биле црне од земље и црвене од тешке и тврде лопте коју смо нештедимице ударали босим ногама.
бунари
У нашем крају било је много бунара. Често су били непокривени и јако дубоки. То је била стална опасност и наши родитељи, када нас дуже нема, су са страхом завиривали у те мрачне отворе. Ми смо због тога неретко добијали батине ако бисмо отишли негде даље и нисмо се вратили на време. Свој страх и нашу неодговорност мајке су често наплаћивале дугим врбовим прутићима који су фијукали по нашим босим ногама палацајући као змије.
дечји вртић
Нисам волео ништа што се врти и окреће. Изнад моје куће био је Дечји вртић са два рингишпила и бурићима који су се сумануто окретали. Родитељи су очигледно мислили да волим да се возам у тој машини за повраћање. Тетурао сам около зелењикав покушавајући да препознам околину када би се коначно искобељао из тог злокобног шареног вртуљка.
рога
У нашем крају живео је и чичица кога су ко зна због чега звали Рога. Омален са капом забаченом на теме белим брковима и, оно што га је сачувало у нашем сећању, стално на шпедитеру у који је било упрегнуто мало, мршаво, бело коњче које је тешко излазило на крај са узбрдицом поред наших кућа. Падало је јадно на колена а Рога био онако ситан поскакивао крај њега ударајући га бичем или било чиме што би му се нашло при руци.
Нема више одавно ни Роге ни тог коњчета али и после толико година када се враћам кући као да их видим како се боре да победе једну од вашаранских узбрдица прекривену прашином и испрану водама које су се сливале ка потоку.
рингишпил
Слике детињства нас никада не напуштају. Време је огромни рингишпил којим летимо поред људи и ствари и са страхом и узбуђењем летимо додирујући небо и стрепећи од тренутка када ћемо поново закорачити на земљу која таласа испод наших ногу.
Ништа и никада не пролази. Све стоји око нас и сваку ту успомену, слику, можемо да видимо, додирнемо срцем када нам затреба у тешком суровом животу, да нас ојача, врати нам снагу или поново вине према плаветнилу изнад нас.
