fbpx

жика ранковић: милош игњатовић међу витезовима

На Видовдан, 28.јуна 2017. године, у галерији библиотеке “Вук Карџић” у Крагујевцу, у организацији СУБНОР-а, Удружења “Комови” и Удружења параплегичара Крагујевца, биће отворена изложба крагујевачког сликара Милоша Игњатовића под називом ” Српски витезови”.  

Кратак осврт на слике и рад поменутог аутора су и позив  да посетите ову веома занимљиву и добро осмишљену изложбу.

 

Милош Игњатовић се по много чему издваја, разликује, од крагујевачких сликара, како начином живота, другим активностима у области уметности и спорта, тако и својим, специфичним, рецимо необичним, уметничким писмом, „рукописом“ као и енергијом коју троши на свакодневно мењање и учење и напредовање, што се може уочити готово на свакој његовој новој слици.

Рекао бих да је за Игњатовића сликање начин живљења, размишљања. Он живи са својим сликама од јутра до вечери, спава са њима, чини ми се и у сновима трага за новим решењима, лута стазама само њему знаним трагајући за облицима и бојама које ће се уклопити у његову, већ унапред замишљену, слику догађаја о коме је започео причу.

Пред већином његових слика  стојите као пред загонетком коју треба да решите. Они који остају на нивоу „ свиђа ми се, не свиђа“ само губе време. Игњатовић не слика  да би се допао, он дубоко верује у своју причу и када је заокружи нема тога ко ће га убедити да је могло другачије. Он слика да „каже“, да део свог света, размишљања и емоција забележи и остави на платну. 

Главе које лебде у јарко жутим просторима, плавим даљинама, ватреноцрвеној позадини, виолине, пси, маске, витлају кроз Милошев свет и, ма колико били неспојиви, ти облици метафорично, шифрирано, преносе неку мисао или став аутора.

Малени српски војник испред огромног црног рака који, рецимо, симболизује насилништво, смрт, нацизам, пошаст, зло.  Разликом  у величини  српског војника на овој слици  и тог огромног црног оклопника  Игњатовић говори о снази и храбрости малог пред великим, неустрашивог Давида пред силником који хоће да уништи све што има и што јесте.

Арчибалд Рајс као херц из шпила карата, у том маниру урађен и Михаило Петровић  српски пилот, Елизабет Роуз и Апис у мрежи геометријских симбола… Равне снажне површине које дају снагу тим херојима свог али и свих других времена, тим ванвременским витезовима који су жртвовали себе за друге, који су мењали свет и  померали границе храбрости, човештва и јунаштва, доброте и плененитости. Те геометријске необичне фигуре које горе око њих су можда  споменик снази и лепоти њиховог срца и дела.

Поново ће неко рећи: а зашто овако?. Наравно све су то питања без одговора. И да постоји – тај одговор није потребан, та истина нема употребну вредност, јер свако треба да има свој одговор и доживљај дела.

Уметник, сваки уметник, има своју тајну и без тога ништа не би имало смисла. Ми смо ту да тој илузији верујемо или не.

Одговор на питање зашто потребан је само аутору и функционише само у његовом свету,  у његово лавиринту асоцијација, којим  лута док трага за својим одговорима и сновима.

Слика су врата на које  сликар  излази из свог лавиринта а за посматрачe врата на која улазе у лавиринт али сада својих асоцијација и свог света не би ли пронашли  неки одговор за себе, одгонетнули неку тајну само њима знану.

На овим сликама, на овој изложби, Игњатовић  на свој начин, понајвише бојама и метафоричним облицима и фигурама, прича своју причу о српским витезовима. Негде ту међу старим ратницима, краљевима, генералима, херојима, скривен иза неке од маски, или у врлетима Борачког крша, је и сам аутор, витез који је храбро, само са четкицом у руци, кренуо кроз време, запутио се у прошлост, у српску историју, и ево стигао до ове изложбе.

Да ли ћете га препознати или разумети њему није битно. То не зависи од њега. Колико будете препознали себе саме у овим причама- сликама о витезовима људског духа толико ћете разумети и њиховог аутора.

Сваки одговор би на неки начин оскрнавио илузију о стварном и могућем о измишљеном, измаштаном и додирљивом и свакодневном..

Стварајући само себи видљивом логиком неки нов, неки свој поредак ствари, Игњатовић је већ додирнуо свој сан, из кога не треба буком и питањима да га будимо.

Без те тајне , без тог само свог, личног, уметничког писма  уметник је само занатлија, само залутали  путник, сиротан међу боговима и крилатима,  међу онима којима је дато да стварају светове и додирују звезде.

Реткима је  дато да буду творци и померају, измештају стварност, било на сликама, у песмама, књигама, композицијама. Да буду уметници.

Сви имају могућност, право да покушају, а време ће показати ко је додирнуо онај део времена где одлазе изабрани.

Милош Игњатовић иде путем којим мора и којим га воде његови снови и приче а где ће стићи и где ће се пробудити по мало одлучује свако од вас који стане испред неке од његових слика.

У сваком случају српски, и не само српски, витезови су овом изложбом добили још један споменик, споменик од светла и снова.

 

 

 

 

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.