– Eto, ne znam šta više da ti rečem?!
– Jesi udata?
Ćutim.
-Ah! Ne moraš ništa reći. Ćoravo neko vreme. Al’ ti ne žmuri. Gledaj po vazdan pa kako ti bude, mani se ti ćorava posla.
-Кo srcem ne vidi i ne treba ti!
Opet ćutim i dajem neki nevidljivi znak da razumem.
⁃ Đe gođ da ideš i šta gođ da činiš, jedno znaj: Sve će biti u svoj vakat. Niti ondak kada to želimo niti kada sve činimo već samo ondak kad mu je vakat. Ništa ti više ne bih rek’o. I ovo mi je prekoviše da pričam dete.
⁃ Nego čiča, mani mene. Ja došla da vidim kako si ti, treba li ti štogod?!
– Sve što mi treba ti već činiš. Niđe nema živog insana da
šnjime prozborim koju. Evo vidiš, samo ja i ptice. A i njima sam već dodij’o. Njima nije do moje muke i belaja one bi da pevaju! I ja se eto oću ugledam na nji’. Čim osvane one zapevaju iako ne znaju šta ih čeka. A ja ti se od sabajle sikir’o kako dan predeverati. Vidim, one pevaju vazdan. A čemu li se raduju toliko? Tome što je opet sa njima svanulo, dete. Pevaju životu!
Pa ko velim, i čovek mora tako da peva čim osvane samo zato što je osvanuo. Pa većeg mu blagoslova nema!
I još jedno da ti velim:
⁃ Кada je čovek zdrav i voda mu je slatka!
