fbpx
spot_img

Горан Јовановић Гокси: Рокерска тужбалица

Може, ватрогасац, аквизитер, шанкер, шумар а не поп.

Рођен као крагујевачки калдрмаш, Горан Јовановић Гокси се поноси што је фонтанац и рокер до коске, а данас истински пати.  Стигла га је клетва дабогда имао па немао. Себе и супругу види као социјални случај. Али, социјални случај без социјалне помоћи друштва и продукт система у  коме грађани преко 50 година требају само за глас на изборима и да плаћају порезе и прирезе. Искусни, способни и мотивисани за рад, немају прилике да дођу до радног места у сусрету са администрацијом и друштвено социјалним поретком у коме нису стасали и добродошли.

Гокси је рођен 1952. године у „Кифли”, изнад месаре „Будућност”. Отац Звонимир директор Југобанке, мати Наталија службеница у млекари. Лагодно детињство за њега и брата. Када је пошао у основну школу, отац пре акције „Имаш кућу враћаш стан”, враћа трособан стан друштву и  породица се сели  на „Брдо”, у очеву кућу у улицу  Руђера Бошковића. После матурирања у Првој техничкој школи грађевинског осека, жели да упише Теолошки факултет. Родитељи убеђују да је боље „бити шумар него поп“. Са Брда сели се на „Баново брдо”. Али, не у амфитеатар већ обилази диско клубове и наравно дипломира „Скадарлију”. Уморан од ноћног живота, досадило му да дрема на предавањима њему не интересантне науке, у четвртом семестру се враћа у Крагујевац. Школа не иде, треба да се ради. Постаје ватрогасац 1986. године у Застави безбедност. Рокенрол није му више довољан, заљубљује се у Весну. Узимају се 87. и живи у родитељској кући где следеће године добија бебу. Породичан живот, али луде деведесете, сви би да беже из Србије. Ђаво не мирује, стиже му 1994. године гаранција од мајчине фамилије да може код њих у Њу Џерси. Импулсивно даје отказ узима отпремнину и одлази у амбасаду. Гарантно писмо није било довољно. У амбасади га одбијају. Србин из Србије не може. Супруга правник не ради. Заједно са пријатељом Максом отвара „Сони плејстејшен клуб” у комшилуку. Зарађене новце не улажу у нову технологију већ троше на живот. Комјутерске игрице их затварју после неколико година рада. Мора се инвестирати од нуле. Нема се од чега. Опет на улици. На улици налази посао.  Прво мења аквизитера, потом ради за њих. Пекао је занат код Центротекстила две године. Као искусни продавац књига обилази све градове у Србији. Ужива, чита књиге, лепо зарађује, паре најбоље на сајмовима. Милина једна, пара ко плеве. Нови светски поредак удаљи народ од књиге. Нико не мари 2014. године ни да погледа, а камоли да купи књигу. Време је да се мења занимање. Присећа се лепоте одрастања у Крагујевцу и присећа се игранки. „Продор”, „Дом омладине”, „Економац”, „Базени”, игранке и свирке, „Ватра”  и „Смак”. Докон, како каже, обилази чаршију и слуша само зурле и таламбасе из локала. Изузев у Твисту.

„Моја прича почиње од отварања рок пивнице „Густав”.  Локал је био моја и градска  оаза мира, добрих вибрација и синоним за дружење и одличну забаву. Место где су они који воле рок имали једно од изузетно ретких места у граду, где се никада за све време постојања није десило да дође до било каквог, чак ни вербалног конфликта, а да и не говорим о тучи. Забачено мирно место у центру, живе рок свирке, разумне цене (чак најниже у односу на све ноћне клубове) и локал где су поново нашли своју мирну луку суграђани старији од 45 година, који су се предали и престали да излазе. Па поново подмладили и пронашли старе ортаке и супер се проводили бар петком и суботом када су свирке и дешавале. Толико о Густаву. А о разлозима престанка рада и затварања не бих сада. Није ни битно за ову причу, обзиром да права голгота настаје тек по затварању локала!

 Густав је био стациониран у подруму у улици Црвено Барјаче. Лето ове године почело већ у марту, почиње слабија посета. Нисам могао од прихода да сервисирам расходе и остајем дужан повериоцима, па искрено „одлазим у илегалу“ да се средим и осмислим шта и како даље. Да покушам да опстанем као привредник. Сав новац који сам имао од продаје очеве куће уложио сам у реновирање локала. Идеја је била да од прихода плаћам до краја живота приватно смештај породици. Од марта почиње моје нередовно плаћање повериоцима. Све кулминира крајем јула. Затварам локал. Као сваки почетник у послу, био сам не довољно упознат са законима и порезима. Нисам га плаћао. Тешко је кад се развијаш, јер ти је пазар у почетку две гајбе пива и нико ни не зна да постоји мој локал. Гледао сам у почетку да повећам понуду и проширим понуде са пива и кафе, на пића које се траже. Сву зараду уложио сам у то повећање понуде, за кирију, комуналије и живот. Тако за порез није остајало… Гурао сам то под тепих и остављао за касније да бих развио локал и проширио и причу (реклама) и понуду (пиће) па наивно веровао да ћу касније када посао крене, платити. Када сам видео цифру коју сам дужан, више није имало шансе да се без кредита то плати. Дигао сам руке од Густава. Замрзавам фирму да ми се не би даље гомилао дуг (камата на камату па опет то на камата)  што је за мене превелика цифра!!

Признајем, крив сам, јер порез држави знам да морам да платим кад-тад. Али, како без новца за храну и лекове, без крова над главом и основно што сваком људском бићу треба. Добијам савет да одем у националну службу за запошљавање и пријавим се, јер Густав више не ради. Са овереним картоном одем у социјално и пријавим се за социјалу и казан Народне кухиње. У бироу ми саопштише да се водим као приватник и не могу да ме пријаве. Пада у воду и идеја о социјалној помоћи и казану, јер фирма мора да се угаси. Сад знам, то се ради пошто се исплате сва дуговања за порез држави…

Преко инфостуд огласа конкурисао сам за бар 20 послова. Свуда су ми рекли да имам више од 50 година и да им треба неко млађи!

Крив сам због неплаћања пореза држави. Крив сам, јер имам више од 50 година и не треба да живим, јер да гласам могу и мртав. О голготи, глади и недостатку лекова не бих, то је проблем свих који пређу педесету у овој држави и овом граду. Лично знам много људи који су у оваквој ситуацији, а ко зна колико их још има. Мени лично остаје да се сам пријавим у затвор (ту бар имам и кров над главом и храну и лекове), или да се замонашим. Е, не могу и то. Немам имовине, да је се одрекнем у корист Цркве. За крај, једна рокерска сентенца – наслов албума групе Џетро Тал „Премлад за смрт, престар за rock and roll“, у даху нам је рекао Горан Јовановић, блед од ноћног рада у подруму.

Сада је само човек без идеје. У Густафу је Горан био менаџер бендова, шанкер, књиговођа, чистач, баба сера, ентузијаста и мулти продукт рокенрол индустрије. Није могао до неке мирне луке ни у Србији ни преко баре. Судбина! Aли и рокери морају да плаћају дажбине.

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.