Dok su lagano ispijali kafu, sedeći jedno naspram drugog, zvuk njenog upaljača prekide tišinu koja se mogla seći na komade. Zapali cigaretu i dim i tišinu saseče pitanjem:
– Jesi li nekada nekoga ubio?- upita ga tek tako.
– O, jesam, kako ne?!- odgovori kao da je znao već unapred šta će ga pitati.
Pretpostavljam da je fikcija ali i dalje ne znam koga si to ubio?
– Sebe. Iako me vidiš, čak me možeš i dodirnuti. Živ sam i stvaran. Ali, jednom davno sam se ubio, ne znam ni ko sam ni gde sam. Znaš, gledam te i ne mogu se nadiviti tvojoj lepoti i dobrodušnosti koja ti tako olako putuje iz očiju svuda naokolo. Gledam i proklinjem sebe što te gledam kao sestru. Kunem ti se, da je taj čovek, taj pokojnik, živ i pored tebe, prva crkva bi bila naša sledeća destinacija. Istog momenta bih otišao tamo da izgovorim pred Bogom: Dok nas smrt ne rastavi. Ali, da. Smrt nas je i rastavila jer sam nekada davno, tamo negde umro.- izusti skoro u dahu.
– Pa, brate, možda smo sahranjeni na istom mestu. Dok sedimo ovde, možda nas na tom istom mestu oplakuju i kunu sudbinu što nas više nema? Reče i prasnu u škakljiv smeh. Cela ulica odzvanjala je od njenog osmeha.
– Ne razumem, šta je smešno?
. Pa, smešno je, kako nije. Dva pokojnika sede, piju kafu i razgovaraju. Zar to nije smešno?
Nasmeja se rubom usne.
– Mogu ti reći, ništa smešnije i nisam čuo od kada sam umro.
Oboje prasnuše u smeh. To je ujedno bio davno zakopani smeh koji su oboje u istom momentu pustili na slobodu.
– Znaš, drago mi je što sam te upoznala. Mnogo je oko nas ljudi koji mrtvi žive ali se tako prokleto prave da su živi. Ti si jedini odmah rekao da nisi živ.
– Smejaćeš se ako ti kažem da sam, upoznajući te, tek sada shvatio da nisam živ.
– Pa, dobro i u tome ima nešto dobro.- nasmeja se. – Već smo po jednom umrli, sad možemo opušteno da živimo.
Zagrli ga, kao brata i oboje se nasmejaše kao deca.
On joj ugasi cigaretu, uhvati je za ruku i odvede u novi život.
Gledajući ih sa strane, izgledali su tako živo.
