Nebojša Višković: Sat i po dokumentarca nije dovoljno da se prikažu Noletov uspeh, karakter i inat (VIDEO)

Tokom karijere koja traje više od dve decenije, Nebojša Višković kaže da je imao priliku da prati Novaka Đokovića praktično od samog početka. Pitanje završetka njegove karijere, navodi, dominira poslednje tri godine, a o tome se posebno intenzivno govori od finala Vimbldona 2023. godine.

Međutim, Višković smatra da je odgovor na pitanje šta Đokovića i dalje pokreće prilično jednostavan – strast prema tenisu i sportu.

„Svi ti veliki šampioni su drugačije kodirani. Imate igrače koji jedva čekaju da završe karijeru jer im je preko glave svega – putovanja, treninga, hotela i svega ostalog. A imate i one koji prosto ne mogu da zamisle život nakon karijere i groze se pomisli da jednog dana neće više moći da igraju tenis“, kaže Višković.

„Novak je apsolutno u toj drugoj kategoriji. To je jedna stvar koja ga pokreće“, dodaje on.

Druga stvar koja Đokovića, prema Viškovićevim rečima, i dalje drži na terenu jeste činjenica da i sa 39 godina može da igra na vrhunskom nivou i ravnopravno se nosi sa najboljim teniserima sveta.

„To što smo se svi toliko razmazili i što imate komentare tipa: ‘Nemoj da igraš tenis, idi u penziju’, a čovek je igrao finale grend slema, to je već naš problem“, kaže Višković.

On smatra da su Đokovićevi uspesi tokom karijere podigli standarde toliko visoko da se njegovi rezultati danas često posmatraju kao nešto uobičajeno, iako, kako ističe, i dalje može da se nosi sa najboljim igračima sveta.

„Ako se bude naterao, ako se bude vratio na njegov stari modus operandi priprema za velike turnire, mislim da apsolutno ima sve što je potrebno da igra još dobar tenis. A to znači da ga možemo gledati još neko vreme na terenu“, zaključuje Višković.

Čak i kada se pominju Đokovićeve godine, često se zanemaruje činjenica da on i dalje može da izdrži mečeve koje mnogi znatno mlađi igrači ne bi mogli.

Film o Đokoviću režirao je Džejson Hehir, autor dokumentarne serije „The Last Dance“, koji je i sam govorio o početnoj skepsi prema Đokoviću i njegovoj javnoj slici. Upravo zato nameće se pitanje da li činjenica da film nije radio njegov obožavalac može da donese drugačiji pogled na jednog od najpolarizujućih sportista današnjice i eventualno promeni način na koji ga doživljava zapadna publika.

Višković, međutim, nije naročito optimističan da dokumentarac može značajno da promeni sliku o Đokoviću, posebno zato što smatra da je za sat i po teško približiti publici složenost njegovog karaktera i sve okolnosti koje su obeležile njegovu karijeru.

„Ne verujem da može da približi publici Novaka na onakav način kakav bismo mi želeli i ne verujem da ovaj film može da pruži pogled na onu vrstu Novakovog karaktera za koji mi znamo da ga ima“, kaže Višković.

Kako navodi, imidž koji Đokovića prati tokom karijere poprilično se razlikuje od načina na koji ga doživljava domaća publika, uz, kako naglašava, sve njegove mane i bez idealizovanja.

„Mislim da je za ovako nešto bio potreban neki naš, domaći pečat. Nešto naše, neka naša toplina koja bi mogla na pravi način da pokaže od čega je Novak zaista satkan“, smatra Višković.

On dodaje da je sat i po, koliko je čuo da dokumentarac traje, malo vremena za priču o karijeri kakvu je Đoković imao, zbog čega će neke teme, kako kaže, neminovno biti preskočene ili za njih neće dobiti dovoljno prostora.

Višković navodi i da je nedavno razgovarao sa Đokovićem u Londonu, kada je teniser rekao da nestrpljivo čeka da pogleda film, ali da i sam sa određenom strepnjom očekuje kako će on izgledati. Kako kaže, Đoković je po prirodi perfekcionista, zbog čega pretpostavlja da teško može biti potpuno zadovoljan konačnim rezultatom.

Premijera dokumentarca održana je pre nekoliko dana u Crnoj Gori, a Višković kaže da će tek reakcije publike pokazati kakav će utisak film ostaviti.

„Bila je premijera u Crnoj Gori pre nekoliko dana, videli smo i te kadrove, svi su bili lepo raspoloženi, ali kakav će biti odgovor gledalaca širom sveta, to ostaje da vidimo“, zaključuje Višković.

Govoreći o tome šta je oblikovalo Đokovićev karakter, jedna od tema dokumentarca vraća se i u period bombardovanja Srbije 1999. godine, kada je imao 11 godina, kao i na žrtvu njegove porodice koja je pratila njegov put do svetskog vrha.

U tom kontekstu postavlja se i pitanje koliko je moguće razumeti Đokovićevu potrebu da se, kako je često govorio, bori protiv publike, favorita, pa ponekad i čitavog stadiona, bez razumevanja okolnosti iz kojih je potekao i onoga što sam opisuje jednom rečju – inat.

Višković smatra da će jedan od ključnih izazova za autora dokumentarca biti upravo pokušaj da publici približi Đokovićev „inat“ i okolnosti koje su oblikovale njegov karakter. Kako kaže, domaća publika njegovu karijeru posmatra i kroz iskustva kroz koja je prošao, dok publika širom sveta možda nema isti kontekst.

„Biće vrlo interesantno da vidimo da li je i koliko reditelj uspeo da iz te perspektive zapravo približi taj Novakov inat o kome je govorio i za koji je vrlo često tokom karijere imao priliku da kaže kako u srpskom jeziku postoji ta reč za koju ne postoji pravi prevod na drugim jezicima“, kaže Višković.

On ponavlja da je pred rediteljem bio veoma težak zadatak, posebno imajući u vidu to što dokumentarac traje oko sat i po. Smatra da bi upravo neko ko je i sam prošao kroz sličan kontekst možda lakše mogao da približi sve ono što je oblikovalo Đokovića.

„Ako neko može to da približi, mislim da pre može da približi neko ko je sam prošao kroz to, a ne neko ko je sa strane posmatrao sve što se dešava i ko, kako je sam reditelj rekao, nije bio neki preveliki fan lika i dela“, navodi Višković.

Dodaje da još nije pogledao dokumentarac i da ne želi unapred da ga ocenjuje, ali kaže da nema velika očekivanja, pre svega zbog ograničenog trajanja filma. Kao poređenje navodi dokumentarac o Rafaelu Nadalu, koji kroz četiri epizode ima znatno više prostora da se bavi različitim aspektima života i karijere slavnog tenisera.

„Ne znam kako za sat i po možemo da dobijemo kompletnu i jasnu sliku svega onoga kroz šta je Novak prošao. Jer kada bi Đokovićev život i karijera bili film, mi bismo rekli: ‘Ljudi, preterali ste, previše ste stavili u jedan film. Nemoguće je da jedan čovek preživi toliko stvari i prolazi kroz sve to’“, kaže Višković.

„Sada ćemo imati priliku da vidimo kako će za sat i po ispasti ta stvarnost. Ja jedva čekam da vidim“, zaključuje on.

Ali u priči o Đokoviću, koju dokumentarac pokušava da sažme u sat i po, jedno od centralnih mesta zauzima i Australija 2022. godine. Đoković u filmu govori o deportaciji, osećaju da je tada predstavljen kao negativac, ali i ponavlja da njegov stav nije bio antivakserski, već da se zalagao za pravo na lični izbor.

Zato se postavlja i pitanje da li je taj događaj trajno promenio njegovu sliku u očima svetske javnosti i može li dokumentarac danas da utiče na percepciju svega što se dogodilo tokom australijske sage 2022. godine.

Višković smatra da je moguće da je događaj u Australiji 2022. godine donekle promenio način na koji svet gleda na Đokovića, ali kao jedan od ključnih trenutaka cele priče izdvaja fotografiju nastalu neposredno pre njegovog puta u Melburn. Kako kaže, upravo je taj javni nastup, prema njegovom viđenju, doprineo tome da slučaj dobije i političku dimenziju.

„U tome se zapravo krije cela ta ujdurma koja je nastala, jer je bukvalno tokom tog leta australijska vlada imala hitno zasedanje. Aktuelna vlast je u tome prepoznala trenutak da proba da dobije političke poene, zato što su izbori bili uskoro“, kaže Višković.

On navodi da je upravo tom trenutku, kao i fotografiji koju je Đoković objavio uprkos savetu Jelene Đoković da to ne učini, posvećena pažnja i u dokumentarcu.

„Đoković je rekao: ‘Moram’. Možda i kroz taj primer dobijemo potvrdu tog njegovog inata koji mu je vrlo često otvarao vrata, ali mu je vrlo često i zalupio vrata“, navodi Višković.

Ipak, smatra da je upravo način na koji je Đoković reagovao na udarce tokom karijere jedna od njegovih ključnih osobina. Nakon deportacije iz Australije, Đoković se vratio u tu zemlju i ponovo osvojio Australijan open.

„Mislim da Novak prosto ima takav šampionski kov da ga svi udarci zapravo ojačaju. Sve te udarce koje doživljava uspeva nekako da pretvori u svoj benefit“, kaže Višković.

Kako dodaje, upravo je Đokovićev način razmišljanja i reagovanja na poraze i prepreke nešto što ga, po njegovom mišljenju, čini posebnom pojavom.

„Više puta sam pričao da bih voleo nekako da se pretvorim u neki atom i da uđem u njegovu glavu, da se prošetam tim njegovim kanalima i da vidim kako sve to funkcioniše, jer je zaista za izučavanje – društveno, sociološki, fenomenološki, kako god pogledate“, zaključuje Višković.

Ono što ovom dokumentarcu daje dodatnu težinu jesu i svedočenja nekih od najvećih imena svetskog tenisa – Đokovićevih rivala, ali i ljudi koji su ga poznavali i pratili tokom karijere. Među njima su Rafael Nadal, Andre Agasi, Pit Sampras i Boris Beker, čije iskustvo može da ponudi pogled na Đokovića koji se ne vidi kroz statistiku i osvojene trofeje.

Zato se postavlja pitanje koliko upravo njihova svedočenja mogu da otkriju o tome kakav je Đoković bio kao protivnik i koliko je, iz perspektive onih koji su i sami bili šampioni, zapravo bilo teško igrati protiv njega.

Višković smatra da sve zavisi od toga koliko su sagovornici u dokumentarcu bili spremni da otvoreno govore, ali i od toga koliko je reditelj uspeo da ih, kako kaže, „otvori kao sagovornike“.

Kada je reč o nekim učesnicima filma, poput Andrea Agasija i Patrika Muratoglua, Višković nema dilemu da su govorili otvoreno, dok za pojedine Đokovićeve rivale smatra da je pitanje koliko su bili spremni da otkriju kako su se zaista osećali tokom godina provedenih u duelima sa njim.

„Sve zavisi od toga kako su pristupili tome. Sve zavisi od toga koliko je reditelj uspeo da ih, što bi mi novinari rekli, otvori kao sagovornike“, kaže Višković.

On veruje da su se učesnici ipak uglavnom otvorili i da nije bilo razloga da zadrže distancu, posebno kada je reč o Rafaelu Nadalu.

„Verujem da je i Nadal, koji je tokom karijere takođe otopljavao ne samo odnose sa novinarima i medijima nego je generalno postao pristupačniji, odlučio da ovde bude potpuno iskren, kao što je Novak, na kraju krajeva, bio iskren kada je učestvovao u Nadalovom dokumentarcu“, navodi Višković.

Prema njegovim rečima, priča o Đokoviću razlikuje se od drugih sportskih dokumentaraca upravo zato što je reč o specifičnoj sportsko-životnoj priči, u kojoj je emotivni aspekt posebno važan.

„Taj emotivni momenat je zapravo najvažniji. Zato se nadam da je reditelj uspeo da pronađe pravi način“, zaključuje Višković.

Izvor: insajder.net