Drugari,
Dobio je mali Toša
nešto što se zove noša.
Al` čemu služi nije znao
dok je nije na svaki način isprobao.
Prvo je probao da je jede,
al` mali zubi tu malo vrede.
Zatim je danima nosio umesto šešira
i nije dao da je bilo ko dira.
Onda je krenuo da je baca…
Tad je nagrabusio deda Aca.
Služila je čarobna noša
jedno vreme i umesto koša.
Bila je ona i lopta prava;
šutirati je prava je zabava.
Al` kad htede kao tanjir da koristi nošu malu
shvatiše roditelji da je vrag odneo šalu.
Sedaju na nošu sad svi od reda
počev od majke, pa sve do deda.
– Gledaj Mišo, to se radi ovako:
sedneš na nošu i kakiš lako.
Ako nećeš da kakiš ti piški bar.
Za to služi ova stvar.
Sve to vidi Toša, sve razume,
al` na nošu opet nikako ne ume.
Sve dok ne dođe u goste mala Jana
koja koristi nošu već tri dana.
– Sad sve znam, sad mi je jasno!
– reče Toša ponosno i glasno.
Pa sede na nošu k`o na kraljevski presto
i od tada vrlo često koristi to mesto.
