U niti što veže svaki
Atom ljudstva
Tvar je dodir
Tvoga i moga
Budućeg tela
Od nje je gnezdo
Duše splela
Za seme naraštaja
Pokolenja
I bi svetlost
I beše svesnost
I nastade čovek.
I čovek posta hod po niti što
Nebo i zemlju vezuje dahom,
Pa svaka reč što se izrekne
Postade svet ili pad prahom.
U tvari – otisak večnog,
Što se ne vidi okom belim danom
Već u tren kad dve duše prepoznaju
Da su jedno telo znano.
Jer tvar ne greši
Ona čeka
Da mi sazrimo u svesnosti njene
Da shvatimo ispočetka:
Postojimo,
Ne zbog mesa,
Već zbog zvezdane sene.
