fbpx
spot_img

A tako smo lepo počeli… 06. poglavlje – Kontejner/Finesa

Pri pokretanju strip časopisa u Srbiji, maltene od samog početka strip izdavaštva na našim prostorima pa do dana današnjeg, jedna stvar se ustanovila – nema ’leba bez motike. Ili što bi Rusi rekli, ako cepaš drva, iverje leti. Ili što bi Englezi rekli, ne možeš da napraviš kajganu a da ne icepaš par jajeta. A icepanih jaja, odbačenog iverja i pohabanih motika u srpskom strip izdavaštvu ima, nažalost, na pretek. Svakog urednika (i autore saradnike) poražava to kada se nešto saseče na samom početku. Možete da zamislite kako je onda kada se to nekome desi dvaput.

 

Ovo je priča o počinjanju u dva navrata, o ideji koja je imala roditelje, snagu i noge, ali je posle ustanovljenog hodanja pala dole i nikada više nije ustala.

 

  1. Kontejner

foto: Ivan Veljković

Godina je 1987-ma. Grupa srpskih obožavalaca Andrea Frankena, te frankobelgijske „čiste linije“ i humorističkog stripa se rešila na onaj presudan korak zvani „ajd leba ti da izdamo nešto“. To nešto bejaše prvi (i jedini) broj samoprozvanog almanaha humorističkog stripa, sa inspirativnim imenom „Kontejner“.

Par reči o ovom konkretnom izdanjcu, od milošte zvanog „debeljko“. Zvanično-nezvanično, ovo je fanzin. Mada, ako ga gledamo sa tehničke strane, više to nije nego što jeste. Ima izdavača iza sebe (firma „Panda Press“), ima uredništvo, ima jasnu viziju, štampan je na nečemu što nije toaletni papir… Dakle, jeste osmišljen u nekim fanzinskim okvirima, ali argumenti za to da je zvanični godišnjak su prejaki da se ignorišu. A prejaki su i ljudi koji su radili na njemu. Gotovo uvek će u ovom tekstu figurirati ista imena, ali tri valja pomenuti jerbo su najčešća – Božidar Milojković, Dragan Lazarević i Lazar Odanović. E sad, ova gospoda preferiraju ratna imena BAM, De Lazare i Lazzar O. A pored toga preferiraju i specifičan način rada na stripu. Da se ne ponavljam, bacite pogled na prvi pasus ovog potpoglavlja.

„Kontejner“ je premijerno (donekle) sadržao radove ovih autora. Dva Lazarita su predstavili sada manje-više legendarnog Iva Rokatanskog na udarnom, uvodnom delu u ovaj almanah. Od drugih im radova (zajedničkih), tu je i „Crno-beli svet“ na par tabli. Međutim, Odanović, kao strasni scenarista, nije mogao da se zaustavi na samo ovome, te su u „Kontejneru“ završili i „Nićifor Kolumbo“ (crtež Zoran Kovačević), „Patuljak Bocko“ i „Erlok Olms“ (crtež Zdravko Zupan) i par tabli „Pacera“ (neke crtao BAM, neke Kovačević). A valja pomenuti i BAMa koji je, sem propratnih ilustracija duž i širom almanaha, doprineo još i sopstvenim epizodama „Pacera“ i „Pere Palice“, koje je radio kao kompletni autor, ali potpisivao pseudonimom scenaristu. Priča iza toga, kao što De Lazare navodi u svojoj online knjizi „BAMove avanture u stripu“ na Blogografiji (odakle je gro informacija o projektima opisanim u ovom tekstu došla, i koju toplo preporučujem da prelistate sa velikom zahvalnošću autoru oko teksta), je da je BAM smatrao da nije dovoljno dobro to što piše, pa kada mu je tadašnji urednik „Yu Stripa“ (za koji je radio redovno), legendarni Sibin Slavković, pomenuo da dovede izvesnog  Alexa da piše scenarije za časopis, BAM se rešio na odlazak i prelazak u takođe legendarni „Jež“. Samim tim, ovaj kuriozitet ostaje kao trag u „Kontejneru“, a koji će biti ispravljen u „Finesi“, no polako, stići ćemo.

A šta je De Lazare, možda van Srbije najpoznatiji član ove družine, radio u „Kontejneru“? Pa, sem stripova sa Odanovićem, ne mnogo toga kadrirano. Ali zato puno toga tekstualno. Prisutan je prvo kao tema teksta tik ispred sada opštepoznate avanture pariskog taksiste, a sam je radio tekstualne priloge – jedan o Angulemu i jedan o Frankenu (Imagine my shock!). Sem ova dva, tu je i još jedan tekstualni prilog o Taličnom Tomu, iz pera Zorana Đukanovića. Pa ne treba svaku pisanu reč svaliti na tada mladog i perspektivnog De Lazarea…De Lazareta… De Lazzara… De Lazze… Lazarevića, zar ne?

Ali saradnici ne staju sa ovom grupicom. Još jedno sada manje-više etablirano ime srpskog stripa, Dragan Bosnić, je prisustvo u „Kontejneru“ ovekovečilo sa par stripova. Jedan je o – gle čuda – kontejnerima (koji je služio i kao promo-materijal u ona doba) i jedan o mađijanju. Prati ga Dušan Reljić, koji je meni silno trebao onda kada sam u srednjoj bio primoran da radim „Dekamerona“ Bokača. Jer ovakva interpretacija kao što je zaslužno završila u „Kontejneru“ je baš onakva kakva je potrebna kao stimulans adolescentu koji voli da čita, al ne voli da čita na silu. „Svemironi“ Lazara Stanojevića se opet javljaju ovde, nakon lepog udomljenja u „Pegazu“ Žike Bogdanovića, i vazda dobrodošli unose malo drugačijeg humora u području koje je kao stvoreno za smejanje, u „Kontejneru“. Dva hrvatska autora, Radovan Devlić i Dubravko Mataković, maltene pola decenije pre njihovog angažmana u stripu ratne tematike, su doprineli svojim gegovima, malo sočnim a malo i oštrim. Tu je i izvesni „Bazzy“, koji je u stvari izvesni „Atma“, koji je u stvari neizvesni Miša Mićić. Iako je prisutan jednim jedinim stripom, tačnije jednom jedinom tablom, pokazaće se kao češći saradnik ove grupacije, i jako prisustvo na polju humorističkog stripa uopšte. Pokojni Milorad Dobrić prati u stopu i doprinosi nešto „klasičniji“, „novinskiji“ karikaturalni strip. Onaj za stariju i blažu publiku. I naravno, između BAMovih (i saradničkih) „Pacera“ se ušunjao i kratki strip „Bolnica u centru grada“ Dragana Pantelića, još jedan osvrt u više karikaturalno no stripski.

Impresivna plejada ljudi. Ali i pored ove impresivnosti, razlozi zašto je „Kontejner“ nestao su prilično očigledni. Naime, bilo je tu dosta grešaka u štampi i rasporedu radova. Đukanovićev tekst je pretumban i čita se ako uspete da naviknete oči i ruke da se u dva navrata vraćate stranu unazad. Neki od BAMovih stripova su štampani vodoravno, a table podeljene na dve strane tako da vodoravno sačinjavaju jednu veliku. Ovo čini čitanje jako nepreglednim, a nije jedino. Stripovi Matakovića se jedva vide, sa sitnim fontom i zbijenim crtežom. U najmanje četiri navrata sam pokušavao da ih pročitam i više se ispostavilo kao napor pun znoja nego legitimno uživanje u stripu. Uz to, sa toliko pseudonima i nedostatkom navedenih prvih imena, malo je bilo teže iskopati ove informacije bez pitanja direktne „pomoći prijatelja“. Što je šteta, jer valja istaći ko je ove stripove radio, budući da i pored par njih koji nisu baš najbolji, većina je zlato za oči. Ili srebro, šta vam volja.

Međutim, nije ni samo diskutabilan kvalitet glavni činilac za gašenje ovog almanaha. Distribucija je tu takođe igrala veliku ulogu. Naime, trebalo ju je biti – prodaja samo po selektivnim knjižarama u ono vreme nije bila recept za uspeh, a tim iza „Kontejnera“ je samo na ovo mogao da bude spreman.

Te eto, famozni najavljeni „drugi broj“ nikada nije izašao. Ali je sve ovo služilo kao uvertira nečem većem.

 

  1. Finesa

foto: Ivan Veljković

„Finesa“ je bila auto-škola Božidara Milojkovića. Radio je tamo i podučavao puno dece, pa se ugasila, the end.

 

…Mada vas verovatno interesuje zašto sam preskočio čitava tri broja možda najambicioznijeg projekta sredinom devedesetih. Oštroumni ste, blago dedi. Dakle, priča iza „Finese“ je bila prosta – časopis, humoristički strip, promocija stranih koliko i domaćih autora, veća i bolja distribucija, otkupi prava, itd. Ukupno je izašlo tri broja, a o razlozima iza toga kasnije u tekstu. Pričajmo o ova tri. Naslovnice su prilično jednostavne, a udarne – poveća ilustracija na početku, Frankenom inspirisan font časopisa u gornjoj trećini, broj izdanja apored, i jedna jedina jarka boja dominira. Prvi broj je pritom „crveni“, drugi „plavi“, a treći „žuti“. Što se naslovnih tiče, prva pripada francuskom autoru Polu Deliježu, treća BAMu, a druga je BAMova ilustracija koja reklamira tablu stripa „Mali Spira“ Toma i Žanrija. O svemu ovome dalje u tekstu.

Nisam džabe naglasio ambicioznost ovog projekta. Diskusiju o istom ću podeliti na tri deonice: sama materija, propratna materija i budući-prošli planovi.

Glede materije, bilo je svega što ljubitelj humorističkog geg stripa može da poželi. Dominirali su, naravno, domaći autori. Nebitno da li tekstom, crtežom, scenarijima ili radom na naslovnoj, i ne računajući intervjue, brojke su sledeće: najviše su prisutni (opet, Imagine my shock!) BAM, Odanović i De Lazare, sedam puta po osobi, sveukupno u sva tri broja. Naravno, ne računamo propratne ilustracije koje je BAM radio po raznolikim stranama, niti to da je De Lazare bio urednik i (najverovatnije) autor većine drugih, nepotpisanih tekstualnih priloga. Od „naših“, u stopu ih prate Zoran Kovačević (četiri puta prisutan) i Paja Stanković (takođe četiri), te Dragan Bosnić (tri puta), pa Dragan Perić, Bojan Redžić i Danilo Milošev Wostok (dva puta), i na kraju sa po jednim učešćem se nižu Nikola Maslovara, Tihomir Čelanović, Milorad Mile Dobrić, Milorad Žarić, Aleksandar Todorović, Siniša Radović, Željko Pahek i Dušan Petrović. Među njima je bilo i veterana i novajlija („otkriveni“ su Čelanović, Radović, Todorović – ako se ne varam – i Radović), gde je tek njih nekoliko radilo iole realističnim stilom. Jasno se znalo šta „Finesa“ traži po pitanju stila.

A valja udenuti i Francuze/Belgijance. Najprisutniji, sa četiri pojavljivanja, su Tom i Žanri, odnosno civilnim imenima Filip Vanderveld i Žan Rišar Gerc, čiji je strip „Mali Spira“ svoju srpsku premijeru upravo u „Finesi“ doživeo. Prati ih Delijež, koji ne samo što je prisutan na naslovnoj i stripom „Bobo“, već je i lično poslao pismo uredniku zadivljen kvalitetom radova prvog broja „Finese“ – pismo koje je završilo kao prva polovina uvodnika drugog broja. Tu se našao i nešto manje poznati Pjer Taso strip-gegom „Bole“, čime se zaokružuje prisustvo stranih autora u „Finesi“, barem direktno. Pogađate, svi su geg-autori.

Ali nije sve bilo u stripovima u „Finesi“. Na tri broja, revija je izbacila sedam intervjua. Razgovaralo se sa Bosnićem, Deliježom, Kovačevićem, BAMom, Odanovićem, Žarićem i Stankovićem, i ovi intervjui nisu prelazili drugu stranu (sem možda jednog ili dva). Kratki, ali slatki. Pritom su tu bili i drugi tekstualni prilozi. Segment o vestima „Vesti iz sveta stripa“ je zamišljen da se ponavlja iz broja u broj, iako ga je bilo samo u dva broja, i govorio bi o dešavanjima u devetoj umetnosti u nas i šire. Uz to, „Finesa“ je ispratila dva majstora i odala im poštu putem tekstova – Frankenu, preko upravo „Vesti iz sveta stripa“, i Miletu Dobriću putem posebnog teksta iz pera prijatelja mu Paje Stankovića.

Najveći pogodak je bila rubrika „Škola stripa“. Ovde je ekipa iza „Finese“ davala potencijalnim autorima smernice kako i odakle da počnu, čime da rade, o čemu i na koji način da razmišljaju, itd. Možda me sećanje ne služi dobro, ali u to vreme nije bilo časopisa stripa (pod „u to vreme“ mislim na tu deceniju i potom) koji su se na ovakav način obraćali novim nadama stripa. Ali nije tu stajalo. Bila je tu i redovna „Anketa“, gde bi čitaoci ocenjivali stripove po kvalitetu i davali feedback uredništvu za dalji, bolji rad. Našao se tu i „Finesin kutak“, koji je mahom sadržao oglase, podatke za pretplatu i uputstva za učlanjenje u klub čitalaca (o ovome nešto više kasnije), te informacije za nagradne igre i slično. Oglasa je, naravno, bilo i van ovoga, po regularnim stranama sa stripom. Rubrika „Pisma čitalaca“ je uvedena tek u trećem broju, sa sve objavljenim rezultatima nagradne igre (ne na istoj strani). Da je revija imala odjeka, videlo se samo po reakcijama i predlozima naroda koji je redakciji pisao. Nažalost, ti isti ljudi nisu imali prilike da vide četvrti u nizu brojeva „Finese“. No polako, i o tome ćemo.

E sad, pređimo na drugu deonicu, odnosno propratnu materiju. Nagradna igra i klub čitalaca nisu pomenuti džabe. „Finesa“ je gledala da se proširi, i koristila je sva moguća sredstva. Potencijalni članovi kluba čitalaca bi dobijali popuste na sva potencijalna izdanja i još po neke beneficije. Pobednici nagradne igre bi dobijali novčani iznos od tada poveće, ali vazda skromne sume od 300 dinara, kao i niz drugih nagrada. Pored toga, „Finesa“ je imala i kutak za igre, tipičan za enigmatike i dnevne novine, ali ovo nije išlo dalje od prvog broja. I naravno, reklamirale su se štamparije, prodajna mesta za crtačku opremu, kao i auto-škola koja rukovodi časopisom – sve u svrhu razvoja crtača i promovisanja časopisa.

Ali ono što je „Finesu“ izdvojilo po ambicijama je treća deonica, odnosno tada potencijalni i nikada ostvareni projekti. Naime, pored časopisa, planirani su i radovi strip-albuma domaćih autora. Uz to, negde je figurirao i strip-festival pri Beogradu, te časovi crtanja, pa i slanja opreme crtačima koji nisu pri mogućnosti da je nabave. „Finesa“ je imala za cilj da se franšizira, da postane mini-konglomerat stripa – sve to iz entuzijazma male grupe autora koja voli strip više od svega.

Ali je u međuvremenu došao abruptni kraj. Priča je jednostavna, kao što ju je sam BAM izložio u intervjuu za De Lazareovu e-knjigu na blogu mu. Prva dva broja su imala distribuciju širom zemlje, ali je prodaja bila slaba, ili je barem tako rečeno autorima. BAM, koji je već platio prava francuskim autorima i još drugih, povećih troškova (a dobijao maltene ništa zauzvrat), je naglasio distributerima da će treći broj ići samo po području Beograda, jer prosto nemaju novca za više. Samim tim je i tiraž bio manji. Međutim, nakon što je dobio neprodatu remitendu natrag, shvatio je – putem slučajnih posrednika – da je distribucija ipak, bez njegovog znanja, išla svud po Srbiji (i Crnoj Gori; tadašnja krnja Jugoslavija). Naravno, nije mu trebao posrednik da shvati da su ga distributeri preko toga i potkradali (i po treći put, Imagine my shock!), te je „čuveni“ četvrti, zeleni broj ostao pripremljen, ali neštampan i neizdat. Što je šteta, jer je na naslovnici stajao tadašnjoj publici mili Iks-Ion. Nakon toga je svako od autora otišao svojim putem. De Lazare je prebacio gotovo sav svoj trud na Francuze, Odanović je maltene nestao, Bosnić se bacio u autohtonizam, Maslovara se vratio svojim radovima, Wostok je Wostokovao, BAM je ostavio strip na neko vreme (do pojave projekta FilmSTRIP), dok su mladi i tek otkriveni autori stasali u polulegende (Čelanović je izbacio svoju „Eudoru“ i radio na „Vekovnicima“, Radović je oblikovao crtački prvi album „Kapetana Nitrata“). Izreka o visokom letu i niskom padu se baš osetila u „Finesi“, s obzirom da je ubrzo posle časopisa ugašena i sama auto-škola. Nije ni čudo što se posle ovoga niko od glavne trojke nije potom ozbiljno bacio na neki novi izdavački projekat. Štono bi Ian Fleming rekao, parafraziran, jednom je eventualnost, dvaput je slučajnost, ali je treći put agresija na strip. Uredništvo „Finese“ nije moglo da preživi i eventualni treći krah, što se da razumeti.

foto: Dragan Lazarević

 

  1. Zaključak

Almanah „Kontejner“ i revija „Finesa“ su ostali u prijatnom sećanju. Naravno, ni „Finesa“, koja je naprednija od pomenutog almanaha, nije bila bez problema. Neki od stripova su izvađeni iz „Kontejnera“ i reprizirani. Segmenti gde bi čitalac sekao kupon za klub čitalaca bi oduzimali prilično veliki deo stripa na suprotnoj strani, a da ne pomenemo da je papir bio prilično loš (što, tačno, Polu Deliježu nije smetalo, ali što je opet činilac koji vredi pomenuti). Ali je „Finesa“ u najgore doba probala da uradi ono što su i ostali, malobrojni projekti pokušavali – da raširi kvalitetan strip međ’ narod i narodnost. Toliko je veliki uticaj ostavila i na sopstveno uredništvo da je knjiga o BAMu iz pera De Lazarea zvanično zavedena kao specijalno izdanje „Finese“. Međutim, ovo nije pokušaj oživljavanja prethodne intelektualne svojine. Bilo je i toga na našim prostorima, sa više („Veseli Četvrtak“) ili manje uspeha („Luxorovi“ superherojski stripovi). Ne, ovo je omaž jednom turbulentnijem, a elanom ispunjenijem vremenu. Vremenu kada su trojica iza projekta (i njihovi bliski prijatelji) bili spremni na sve kako bi kadar prošetao kioscima i, eventualno, došao do dnevne sobe ili police u spavaćoj. „Kontejner“ i „Finesa“ su prijatno sećanje, a prijatno sećanje se ne lamentira, već prenosi i čuva.

 

 

 

Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.