fbpx

Bajka – Helena Himel

Ako je priča sve što ostaje od nas, voleću je. Sakriti među prstima, i u ponekom osmehu. Onom koji je znao, da kraj postoji. I da je lakše, voleti ga. Bez reči. Uz poneki pogled. I mir tela. U tišini, toplih obraza. Na kiši. Uz hladne dodire i bajku. Tvojih dlanova. Koji mirišu na magnoliju. I golicaju moje nozdrve. Tako lako. Uz vetar u tvojim očima, koji se na tren umiri i zaćuti. Kad boli.

Foto: www.pinterest.com

Volim tvoj zagrljaj. U njemu se odmaram. I često ugledam svetlost, koja budi setu. Dovoljno snažnu, da zatvorenih očiju, mogu nabrojati, svaku tvoju boru na licu. A, da to i ne znaš.
Volim tvoj osmeh, dok mi vezuješ kosu. I stavljaš suncokret u šaku. Kažeš da te podseća na zanesenost pramena kose, koji se uvek izmigolji pod prstima.
Volim bajke. Jer u njima uvek pronalazim, tebe.

 

 

Helena Himel
Helena Himel
„Čovek samo srcem dobro vidi" - Antoan de Sent Egziperi