fbpx

Beogradska ljubavna

Hodao sam dugo mračnim tunelom ka svetlu sve dok nisam ugledao njene oči. Njeno ime je sastavljeno iz tri sloga. Mirisala je na zeleni orbit. Bila je to jedina žena bez senke. U njenim očima sam ugledao svoj lik. U daljini su treperila svetla odbijajući se o belinu njenog osmeha, talasi tonova su milovali njenu plavu kosu a ja sam sedeo kraj nje dodirujući je lagano i radovao postojanju. Bilo je to sasvim neobično veče. Napolju ledeno a kraj njenog srca vrelo. Taj trenutak će trajati večno. Da samo znaš koliko mi nedostaješ? U tim očima sam video svemir. Volim te zato što si svoja! Nestajem, odlazim u plavetnilo neba gde ću se rastopiti u boju koja će pasti kao kap na tvoju kosu slivajući se niz čelo, kraj oka do tvojih usana. Pomislićeš da je to kiša a to ću biti ja! Noć će prekriti grad svojom tminom a ja ću lebdeti na nebu kao zvezda i osvetljavati put kojim hodaš. Prepoznaćeš me po raširenim rukama, osmehu i očima iz kojih će isijavati radost.

Miroslav Lj Ranković

Prethodni tekstPlavi cvijet
Sledeći tekstRukomet: Metaloplastika na vrhu
Miroslav Lj. Ranković
Miroslav Lj. Rankovićhttp://iskreno.win/
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...