fbpx
spot_img

Бијело дугме – државни пројекат или воља народа

Различити су одговори на питање – одакле толика популарност Бијелог дугмета? Док једни тврде да се ради о Бреговићевој способности да се додвори укусу широких народних маса, други су убеђени да је, иза успеха бенда, стајала тадашња комунистичка врхушка.

У емисији „ОКО магазин“, која се емитује сваког радног дана на РТС, једна епизода посвећена је феномену Бијелог дугмета. Водитељ поставља реторичко питање, које највише интригира када је овај бенд у питању:

Да ли је Бреговић само Бог маркетинга и музике, или нека тајна веза са државом ипак постоји?

У чему је, дакле, тајна толиког успеха Горана Бреговића и његових Дугмића?

 

ПАСТИРСКИ РОК

О томе када је и како рокенрол продро на ове просторе, писао сам у текстовима Рокенрол у СФРЈ као политички експеримент и Зашто је пропао рокенрол. Када је у питању Бијело дугме и њихова улога на југословенској рокенрол сцени, хрватски рок критичар Александар Драгаш тврди следеће: Све до појаве Бијелог дугмета 1974. (…) рок је био више подврста забавне музике него засебан жанр. Тек је с појавом Бијелог дугмета (…) рок на овим просторима стекао легитимацију самосталног и самосвојног те напокон тржишно лукретивног стила и уносног посла.

Прича са Дугметом почиње давне 1971. године. Те јесени, студент Филозофског факултета и син официра ЈНА Горан Бреговић, са групом музичара оснива бенд под називом Јутро. Годину дана касније бенду се прикључио и Жељко Бебек. Непуне три године од настанка, променила се скоро читава постава, а године 1974. у јануару, бенд мења име у Бијело дугме, према песми Јутра – Кад би’ био бијело дугме. 

До распада 1989. године, Дугме је иза себе оставило девет албума. Крајем 1974. у продаји се појавио првенац, Кад би’ био бијело дугме, који је загребачки новинар Дражен Врдољак окарактерисао као ПАСТИРСКИ РОК, и од тада ова кованица прати бенд. Бреговић је истицао значај сарадње која је на почетку рада бенда остварена са Батом Костићем, гитаристом Ју групе, као и да је та сарадња утицала на даље опредељење бенда, посебно због употребе фолк музике. 

Критичари кажу да је Бреговић схватио да велики успех може да доживи само ако кокетира са народном музиком. Покушавао је да буде некакав југословенски пандан група Лед Цепелин и Дип Парпл, које су радиле нешто слично, с том разликом што, како каже Александар Драгаш:  енглески и ирски фолк, те амерички кантри и блуз иду руку под руку с роком, јер је из њих и настао, али, када се рок на Балкану мијеша са народном музиком, а поготово народњацима, резултат су често бастардне форме крајње сумњивог окуса и укуса.  

Већина критичара који признају квалитет Дугмету, сложна је у констатацији да је „музички суноврат“ бенда почео 80-их. 

Албум Доживети стоту, који је изашао 1980. г. представља неку врсту Бреговићевог покушаја да се додвори и новоталасној публици. Промену у музичком изразу пратила је и мала промена имиџа – Бреговић је обријао бркове, док су остали чланови бенда скратили косу. Ова потреба, по свој прилици, вуче корене из фрустрације због појаве нових бендова које је публика заволела, док је иста та публика имала отпор према њему и његовом бенду, сматрајући га пастирским роком. Испоставило се, међутим, да је албум доживео фијаско; нити је заинтересовао нову публику, нити се свидео старој.

После овог албума, Дугмићи се враћају на стазу којом су успешно газили пре Брозове смрти, а то је – додворавање укусу најширих маса (наравно, на уштрб квалитета). Музика Бијелог дугмета у последњих 6-7 година више може да се окарактерише као забавна, него као рокенрол, док су текстови ангажовани утолико што одговарају тадашњем режиму. Песма под називом Косовка која се налази на албуму Успаванка за Радмилу М снимљена је на албанском језику, баш у време када су на Косову и Метохији избили нереди, што многи данас посматрају као покушај да се смире страсти, као и да се, на неки начин, покуша са интеграцијом албанског живља у институције СФРЈ. На следећем албуму налази се велики хит, народњак Липе цвату. Aко је бенд овом, и сличним песмама (као што су Пљуни и запјевај, Хајдемо у планине, Ђурђевдан и сл) и добио неку нову публику, сигуран сам да је одбио оне слушаоце који су га волели због одличног блуза који је могао да се чује на прва два албума.

Ипак, врхунац Бијелог дугмета је песма Ђурђевдан (када кажем – „врхунац“, у овом случају реч може да има и позитивну и негативну конотацију). Свакако да је, иако већ веома популаран, овом песмом састав Бијело дугме постао још популарнији. Ако до тада нису, од те песме су га, дефинитивно, прихватили и „љути народњаци“. Што се мене тиче, овде је проблематично што је, уз помоћ плагијата, Бреговић постигао такав успех (што, свакако, њему није страно). Наиме, стара ромска тема само је добила нови аранжман, док је стих а ја нисам с оном коју волим, Балашевићев.

Посебно је занимљива констатација већ помињаног Александра Драгаша, који је музику у последњој фази Дугмета (период од ’84 до ’89) овако окарактерисао: грозоморна его-триповска папазјанија препуна неких од најгорих естетских поступака које је рок на овим просторима доживео.

 

ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ ИЛИ ВОЉА НАРОДА

Као што сам навео на почетку текста, постоје разне шпекулације о томе да је Дугме било повезано са тадашњом УДБ-ом, те да је држава стајала иза њиховог успеха. У поменутој емисији „ОКО магазин“, књижевница Исидора Бјелица је истакла: Један од ингениозних пројеката Титове Југославије јесте да се пусти вентил рокенрола, и он је почео од Бреговића. Ако бисмо из контекста извукли ову тврдњу, значило би да књижевница верује да бенд може да захвали држави на свом успеху. Међутим, Бјелица наставља: Мислим да се овде ради о генијалном маркетиншком уму Горана Бреговића који је, на неки начин, музички Тито, и који је схватио да таква Југославија тражи тај пакет либерализма који ће се кроз рокенрол појавити. 

Новинар Александар Гајић, аутор књига Звук и заједница и Корпоративна носталгија, тврди да Дугмићи успех дугују чињеници да су из БиХ (наиме, сарајевска политичка номенклатура која је контролисала естраду, подржавала је свакога ко је имао иоле талента), као и чињеници да су, како Гајић каже, имали јако залеђе комунистичке партије

Владика Јован Ћулибрк, иначе велики познавалац рокенрола, изричит је када су Дугмићи у питању: Бијело дугме је у СФРЈ било апсолутно државни пројекат. Они су били ти који су ширили југословенски национализам сарајевског типа. 

Иако Владикине речи некоме могу да звуче као некаква „теорија завере“, чињеница је да је ЦК СКЈ преко музике желела да се додвори омладини. У тим годинама је дошло и до подмлађивања партије и структура власти. У те структуре сада улазе људи који су малтене вршњаци тих рокера, па они покушавају да прилагоде институционалну културу млађој генерацији. Међутим, када су бендове 60-их, који су, као што је већ речено, више личили на неку врсту забавне музике, заменили љубљански Булдожер и Панкрти, ријечки Параф, београдски новоталасни трио (и многи други), чини се да је врхушка постала свесна потенцијалне опасности рокенрола, па је дат ветар у леђа Бреги и његовим „чупавцима“.

У вези са овим, лидер Партибрејкерса, Зоран Костић Цане, тврди:

Мислим да је пропадајућем систему у бившој Југославији било потребно да покаже привид неке нормалности. Да млади могу да фарбају косу и иду у некој „апа-драпа“ гардероби и онда, ето те слободе. Ангажоване групе, као што су то биле Булдожер и Поп-машина, већ су створиле критичну масу младих људи с којима није могло да се манипулише. И онда су пуштене те групе ала Бијело дугме да обесмисле читаву ствар, као, баш смо млади и луди. 

По свој прилици, Бијело дугме (и слични бендови, као што су нпр. Црвена јабука, Плави оркестар, Галија и др) подржано је од стране државе како би се рокенрол „разводнио“, омладина пацификовала и како би се обуздао младалачки бунт. Ова музика је, на неки начин, постала спона између државних структура и омладине, за разлику од већине других држава, где су врхушка и рокенрол на потпуно супротстављеним странама. 

Овој теорији у прилог иду и речи музичара и драматурга, Милана Делчића Делче: Умро је Тито, било је јасно да ће се догодити нешто страшно. Стога су они (људи на власти, прим. аут) политички морали да гурају нешто што је наднационално; једино што је наднационално и ненационално је био рокенрол. И, заиста, с једне стране, рок 80-их може да се посматра и ко некаква справа за вештачко дисање која је требало да одржи у животу организам који је био у фази комплетног распадања. А ако се узме у обзир да је тзв. „идеологију југословенства“ Бијело дугме почело да пропагира баш 80-их година, теорије Цанета и Делче (који су и сами били рокери) и те како имају смисла.

Постоје, међутим, још неке околности које су имале удела у енормном успеху бенда. Наиме, управо у годинама када овај бенд досеже највећу популарност, баш у време када је Броз завршавао прву фазу индустријализације, у СФРЈ стасава генерација оних који су рођени у граду, али чији су родитељи дошли са села. Млади људи који су живели у солитерима летње распусте проводили су код баке на селу, дакле, једном ногом су газили урбаним асфалтом, а другом ногом су били у каљузи, те им је због тога одговарао хибрид рокенрола и фолка, јер су и сами били нека врста „хибрида“ – донекле урбанизовани, али са сељачким кореном који је још увек имао утицај и на ментални склоп и на музички укус. 

 

ЛОПОВ И ПОРНИЋАР

Имао сам овог лета прилику да присуствујем концерту Дугмета на београдском Бир-фесту. Кажем – имао сам прилику…али је нисам искористио! Отишао сам на Бир-фест дан након њиховог наступа. Нити сам имао жељу да их чујем уживо, нити бих имао живаца да се гужвам у оној каљузи с армијом њихових фанова. Што се мене тиче, овај бенд представља тежак облика шунда. Хех, шта ћу, изгледа да са овим својим „елитистичким“ ставом припадам једној од категорија које је навео Миша Ђурковић, када је говорио о онима који негирају квалитет Дугмићима. Наиме, Миша у једном тексту тврди да разни урбани критичари, љубоморне колеге, полуписмени интелектуалци овом бенду каче етикету пастирског рока (када је сама етикета у питању, отишао бих корак даље, па бих музику Дугмета назвао – чобанским, или чак – сељачким роком). И премда поменути аутор спада у моје омиљене аналитичаре, са којима делим многе ставове, када су Дугмићи у питању стојимо на потпуно супротстављеним странама. Пред крај свог текста, објављеног у књизи Слика, звук и моћ, Миша чак признаје: Историја развоја Дугмета јесте историја „копирања“ имиџа, понашања, музичких форми, фраза, понекад и целих песама, али наставља да брани свој вољени бенд: Али само је Бреговић могао то да споји на такав начин да крађа постане легитимна уметничка техника. 

Аууу… Ва да фак?!

Свакако да Дугмићи нису једини убацивали етно мотиве у своје песме. То су, на много спретнији начин, радили момци из Ју групе, као и Точак са својим Смаком, али, песме ових двеју група, нити су кич – као што су Дугметове, нити се додворавају укусу најширих народних маса. И ЈУ група и Смак су до краја рокенрол, чак и када кокетирају са етно мотивима.

Постоје бендови који и данас мешају рокенрол са српским етном, али, ни један од њих не звучи толико сељачки као Дугме. Многи од њих нашли су се на компилацији Изнад истока и Запада (у питању је компилација српских бендова који су обрадили стихове Владике Николаја Велимировића). Као посебно успешан бенд, који меша амбијенталну, електронску и рок музику са традиционалним српским етном, навео бих Бибер, који предводи Растко Аксентијевић (син чувеног Павла Аксентијевића), а занимљив је и Деспот у коме пева чувени Аца Селтик (бенд је мешавина хеви метала, хард рока и етна). Ту је, наравно, и незаобилазни Визант из Никшића, који производи готик метал са упливима византијског појања, али и многи други.

Оно што Бијелом дугмету и њиховом вођи такође може да се замери јесте плагиаторство, коме су и те како склони. Приликом једне препирке између Горана Бреговића и Емира Кустурице, коју су медији испратили, редитељ је, љут због тога што му је овај подметнуо туђу песму као своју, рекао да би Бреговић, да није те музике, могао да буде само порно глумац. До сукоба двојице Сарајлија дошло је око 2000. г, док је, сада давне 1986. године Душан Весић, један од најпризнатијих новинара рокенрола у СФРЈ, написао књигу о Бијелом дугмету – Лопуже које нису ухватили. И колико год је Весић желео да испадне духовит, много је смешнија чињеница да је назив његове књиге и те како истинит.

Најзад, када су текстови у питању, управо је код Дугмета присутан крајњи неукус, али је, исто тако чињеница и да је тај неукус привукао најшире народне масе. Бреговић је вешто подишао чаршијском менталитету полуурбанизованог становништва са народњачким мотивима и доскочицама које су му блиске (хоп-цуп, поскочићу, мотиви швалерисања, банчења, љубоморисања, ината итд). Навешћу само неколико стихова које сам запамтио после првог слушања: ДОЂИ МИ ДОВЕЧЕ – НЕ БУДИ ГОВЕЧЕ; АКО ИМА БОГА У ПАКЛУ ГОРЕЋЕШ; ОВО ЈЕ СТОПУТ ГОРЕ НЕГО У НИШУ –  КАДА САМ У ВОЈСЦИ ФАСОВ’О ТРИШУ; КО ЛИ МИ ТЕ ЉУБИО – ГРОМ ГА УБИО итд.

 

ЈАКОВЉЕВИЋУ, ПА ТИ СИ НЕКИ ВЕЋИ ИЗДАЈНИК

Поменути наступ на овогодишњем Бир-фесту није, ипак, изазвао толико интересовање као када су „чупавци“ 2005. године поново засвирали своје хитове. Горан Бреговић окупио је бенд и позвао сву тројицу певача. Одсвирана су само три концерта али је око читаве приче владала незапамћена еуфорија. У Сарајеву је концерт посетило око 60 хиљада људи, у Загребу око 70, док је у Београду било невероватних 250 хиљада људи. Занимљиво је да је концерте у Сарајеву и Загребу отворио Ален Исламовић, док је београдски концерт отворио Младен Војичић. Случајност?

Оно што јавност не зна, у вези са овом мини турнејом, јесте њена позадина. На питање новинара емисије Балкан инфо: Зашто је дошло до обнове сарадње са Бреговићем, Тифа је овако одговорио: Постојала је иницијатива од стране неких спонзора да се Дугме поново окупи и Горан је добио заиста „неморалну“ понуду, какву није могао да одбије. Било је ту пуно пара…

Још на првој конференцији за штампу, одржаној у Сарајеву поводом најављене турнеје и „васкрснућа“ Бијелог дугмета, у присуству главних актера приче, новинарима се обратио и Фауд Стрик, генерални директор Кока-кола ХББ БХ д. о. о, објаснивши да је окупљање бенда део Кока-колине глобалне музичке стратегије САУНДВЕЈВ, који се организује и у другим земљама. 

Саундвејв представља маркетиншки пројекат Кока-коле у виду паневропског организовања музичких фестивала. Те 2005. године, у оквиру Саундвејва, у државама које се простиру од Атлантског океана до Босфора и Дарданелија, наступали су Оејзис, Кјур, Гарбиџ, Ник Кејв, Офспринг и друге звезде МТВ-ја, док је за екс-југословенски простор одабрано Бијело дугме. 

Више је разлога зашто су се маркетиншки стручњаци одлучили за овај састав. Када се Бијело дугме упореди са бендовима које сам навео, може се закључити да мегакорпорације имају посебну стратегију за пост-југословенско тржиште, које је умногоме другачије од свих источноевропских, посткомунистичких земаља, а опет, није у потпуности „позападњачено“. Разлика је, наравно, и у томе што публика на овим просторима нема новца да испрати концерте најпопуларнијих светских састава који шпартају по фестивалима. Да би се удовољило овом тржишту и да би се оно, пре свега, објединило – што је могуће само ако се иде на тзв. југоносталгију – изабрано је Бијело дугме, које се ту сјајно уклопило. И колико год су се чланови бенда 2005. године клели да је у питању „љубав према музици“, сада их чак није ни срамота да кажу да су се окупили због велике количине новца који је био у оптицају.

Симпоматично је како је Бреговићев инстинкт увек знао „ком се царству приволети“ и како је увек бирао победничку страну, све под маском бунтовника, рокера (рана фаза бенда), антиглобалисте (соло каријера и етно звук). Када је био „рокер“, за рад је имао благослов тадашње комунистичке врхушке, којој је био потребан имиџ модерне европске државе. У годинама после Броза, када је држава почела да се распада, а наш рокенрол напокон постао нешто озбиљно, са провокативним и ангажованим текстовима који терају на размишљање, Дугме све више заступа идеју југословенства – и на тај начин недвосмислено даје подршку ондашњој врхушци. С друге стране, тематика песама постаје све више налик на песме Цеце, Лукаса, Драгане Мирковић и сличних аутора, све са циљем да се шире народне масе препусте јефтиној забави и да се разводни идеја бунтовништва која је кренула са новим таласом.

Турнеја 2005. године може да се посматра и са другог аспекта. Колико год новца да је Брега зарадио, он и његови „чупавци“ постали су корпорацијски кловнови који, свирањем на манифестацијама које ове организују, учествују и у пропагирању идеологије тих корпорација. Не треба заборавити да Кока – кола користи Саундвеј фестивал да промовише, колико своје интересе, толико и глобално грађанско друштво, европске интеграције, регионалне корпорацијске интересе итд. (сетимо се само Егзит фестивала и политичких злоупотреба, од идеје да фестивал почне минутом ћутања жртвама Сребренице, до баљезгарија о мањинским и, наравно, правима ЛГБТ заједнице; чак је, на заласку власти тадашњег ДС-а, једне године на тврђави био окачен велики транспарент са натписом: „Добродошли у Нови Сад – главни град Војводине“).

А кад је Бреговић у питању, професор и доктор политичких наука, Ненад Кецмановић, има сјајну констатацију: Бреговић је много више манипулисао политичком ситуацијом, него обрнуто. 

Све зарад личне користи и финансијске добити…без обзира на то какво се смеће уваљује народу. Народу који га обожава, у свим земљама екс-ју простора.

 

Богдан Богдановић, новембар, 2021.

Nikola Trifić
Rođen je 22. maja 1989. godine u Prištini. Završio je Pravni fakultet. Pored pisanja poezije i proze, bavi se i novinarstvom. Živi u Nišu.