Zašto si tako lakonoga
crnooka igračice?
Možda da bi me nervirala
i navela ne greh
da te ukradem od gazde
koji te tako ljubomorno čuva,
ili da me dovedeš do ludila
dok opijen tvojom igrom
dajem i poslednji stih
za bokal vina.
Majka ti je rekla
da ne dolaziš više kući,
hraniteljko porodice,
kada je čula da plešeš
među prljavim stolovima
u krčmi punoj memle
i pijanih propalica,
a nije znala da tvoji pokreti
vrede više od sveg novca,
da slikaš svojim telom u prostoru
i stvaraš umetnost.
O da te samo sreo
neki debeli koreograf
dok se smucao po birtijama
tražeći propale glumce,
otkrio bi zvezdu
koja je jedino svetlo
u bolnoj kafanskoj tami,
i odveo te negde daleko,
da igraš u haljini beloj
pred bogatašima i gospodom.
Bila bi to divna priča o životu.
Da se lepe stvari retko dogode,
razmišljam dok gledam kako igraš
i teraš me da ispijam
svaki tvoj pokret
i pogled vatreni
koji me sve više uvlači
u sopstvene laži.
A jedina istina je
da smo nas dvoje tu,
na razmeđu slave i pakla,
i činimo stvari
na koje nas je život prokleo:
ti igraš da bi živela,
ja živim da bih pisao.
