Mnogo volim limun. Mislim i biljku i plod. Ali on kao da mene ne voli. Nekoliko puta sam ga do
sada sadila; nikne iz semenke, ali se preko zime osuši. Jednom je prezimio, čak sam ga i
kalemila, ali se druge godine opet osušio.
Prošle godine mi moja draga prijateljica pokloni kalemljen, malo veći limun. Prežive zimu, ali
leto izgleda neće. Čak je dva puta cvetao, ali mu svi cvetovi opali; ostao samo jedan iz koga poče
da raste plod. Svakog dana ga gledam, mazim i pazim dok raste. Ali avaj napale ga neke vaši, pa
počeo da opada list.
Poprskam ga koprivom. Jednom, pa drugi put, i tako dok ne primetim da mu ostalo samo
nekoliko listova.
Izgleda kopriva ne deluje na vaši, ali deluje na lišće pa ga uvija i suši. Mada više ne videh ni te
vaši.
Nema mi kud, pođoh u poljoprivrednu apoteku.
– Šta si čekala do sad? – propisno me izgrdi mladi prodavac. – sad je kasno.
– A da nije zbog koprive? – bojažljivo upitah.
– Kakva kopriva, ona ni ne deluje. – još neljubaznije mi odgovori.
Deluje, deluje, prskala sam ja i ruže pa nemaju više bubice – htedoh da mu kažem, ali
odustanem. .
Odem ipak u drugu apoteku. Pola apoteke šerpe, pola poljoprivredna sredstva. Prodavac sedi i
rešava ukrštene reči:
– Kako ide?- pitam ga.
– Dobro, dobro. Vežbam mozak – veselo odgovara. – šta Vam treba? – pita me, a ja srećna.
Volim takve ljude što im stalo do svog mozga.
– Ja zbog limuna. Ne znam kako da ga spasim. – ispričam mu sve sa verom da ovaj pametni
čovek ima leka.
– Moraćete da mi donesete list, da vidim. Ne bih da Vam prodam nešto tek da uzmem pare.
Treba da vidim šta je u pitanju.
Jeste da mi se nije baš vraćalo opet kući, ali cenim ljude koji ne uvaljuju bilo šta, samo da
zarade. Još jedan plus za ovog prodavca.
– Jao nemam sad vremena, ali bojim se da dok nađem vremena moj limun ne ugine – pomislih
glasno.
– Ma izdržaće verujem dok ne nađete vremena – uz osmeh mi odgovori.
Moja ljubav prema limunu ipak bi toliko jaka, da ja nađoh vremena istog dana, da opet skoknem
do poljoprivredne apoteke. Pokupim sve opale listove i vratim se.
Prodavca zatekoh kako prodaje šerpe jednoj ženi.
– Ja sam ipak došla – srećno rekoh.
– Aaaa, limun – prepozna me.
Stavih one listove ispred njega, s nestrpljenjem isčekujući lek.
– Pa ovde nema vaši.
– Nema.
– Stavljaš li mu gvožđe? Malo su bledi listovi.
– Bledi kad još juće opali. Gde mu stavljam gvožđe. Kakvo gvožđe? – pitah zbunjena, a ekseri
me prvi asocijaciraše na gvožđe. Da li misli da mu u zemlju zabodem eksere?
– Dodaješ li mu prehranu?
– Da, zalivam ga nečim za limun.
– A ima li to gvožđe?
– A otkud ja to znam. Ja vala ne vidim ni krupna slova , a kamo li da čitam ona sitna gde piše
sastav. Neću valjda sad morati i to da donosim?
– A gde on tebi stoji?
– Pa kako kad. Kad jave da će oluja ja ga pomerim i stavim na terasu. Kad sunčano, stavim ga u
dvorište na sunce. Kad ga prskam koprivom stavim ga u hlad…
– Kakva oluja? Pa oni celog leta prognozirali oluju. Ko još veruje u prognoze?
– Pa ja. Ja sam ga celog leta sklanjala. Neću valjda da dozvolim da mi ga oluja polomi?
– Da, lepo si ga sačuvala. Pa znaš li ti da svako pomeranje kod biljke izaziva stres? Njemu treba
jedno mesto zimi i jedno mesto leti i to je to.
– Znači ja sam ga …
– Da. Izgleda ga ubila tvoja velika ljubav.
Sad mi malo lakše; ako mi se osuši limun, bar neće od lisnih vaši, buđave zemlje ili crvića u
zemlji, što deluje nekako ponižavajuće. Umreti od stresa i velike ljubavi, e to je baš nekako
moderno. IN. Ostalo mi još da probam da mu pevam, ali bojim se… kakav glas imam, tek ću da
ga dokusurim.
– Ne valja kad se nešto mnogo voli. – dodade ljubazni prodavac, a ja pomislih, da u znak
zahvalnosti ipak kupim nešto. Možda jednu šerpu?
– Vidim sad to i ja – odgovorih mu – Odoh kući da se malo svađam.
