Volim drvo.
Raste mirno i tiho, lome ga oluje, vetrovi, mraz, sunce ga suši, a ono opet tu gde je ga je neko
namerno posadio ili mu vetar seme slučajno doneo i posejao.
Dostojanstveno.
Neki ga vide i osmehnu mu se zahvalni što je tu, neki ne. Neki ga se sete tek kad ga više nema, neki
ni tad.
A ono opet dostojanstveno. Postoji, trpi i ćuti.
I raduje se pticama, veselo širi grane suncu, maše vetru, i voli LJUDE.
Iskreno. Bez njih njegovo postojanje ne bi imalo smisla…
Daje najviše što ima i što može, sve dok se jednog dana ne osuši, dok ga ne polome ili poseku.
Dok ga ne zaborave i ostave ili i tad iskoriste.
Nestaje mirno i tiho, prirodno i srećno što i svojim odlaskom može da bude od koristi…
Volim drvo, na nekog mi liči…
