Nikada nisam znala da razlikujem koje meso je bolje: od buta ili plećke. Sigurno je bolje ono što je
skuplje. Ali šta kad na akciji bolje meso bude jeftinije?
Danas odem u Ideu da kupim junetinu.
– Možete li da mi sameljete 600gr junetine?
– Hoćete od buta ili plećeke? – upita me ljubazna prodavačica koja skoro dotrča sa drugog
kraja prodavnice. Videlo se da ima malo radnika. Savih se da bolje pogledam cenu.
– Ja se u to ne razumem.
– Ma možete i od plećke pa ću dva puta da Vam sameljem.
Uzmem tako meso i krenem da kupim još nešto. Ma nikako to da nađem. Vrtim se oko onih polica
sve u krug.
– Gospođo, gospođo. Uh, dobro da sam Vas našla. – trči za mnom ona prodavačica. – dajte mi to
meso. Nisam Vam dobro kucala. Dala sam Vam plećku, a naplatila but.
Gledam je ja belo, ne shvatajući šta mi priča.
– Naplatila sam Vam više.
Otkuca mi ponovo meso i pruži.
– Jao kad sam shvatila šta sam uradila odmah sam pošla prema kasi da Vas tražim. Da Vas
nisam našla, ne bi mogla da se smirim. – reče iskreno se osmehujući i požuri da pakuje robu. Bila
je sama na odeljenju za meso.
Zahvalih joj iskreno obradovana. Obradova me činjenica da još postoje ljudi koji se brinu ako vas
oštete za 60dinara.
I nije to mali gest. Ništa nije malo, ako padnemo na testu.
– Kako Vam se zove koleginica koja radi na odeljenju za meso? – pitah drugog prodavca.
– Zorica. Zašto pitate?
– Hoću da je pohvalim.
I evo: hvalim jednu Zoricu koja radi u Idei u Jagodini na pijaci, i koja je sačuvala i poštenje i
savest i osmeh, bez obzira na sve okolnosti. A to je mnogo.
Možda za ovu pohvalu Zorica neće saznati; ali znam da će nastaviti da radi isto. Takvi se ne
menjaju i ne kvare lako. A ako ipak nekako sazna, možda će joj prijati i biti lakše kad umorna dođe
kući s posla.
