Sonja je došla iz velikog grada u varošicu da živi i radi. U početku je samo radila. Završila je srednju
farmaceutsku i nedugo potom počela je da radi u privatnoj apoteci u obližnjoj varošici. Znala je koliko je
bilo teško naći posao i zato nije mnogo brinula što nije nastavila školovanje. A bila je odličan đak.
Presekla je pupčanu vrpcu i roditeljima dala do znanja da su svoju dužnost super obavili i da je vreme da
u svet poleti sama. Za svojih dvadesetak godina bila je vrlo zrela; to sam shvatila radeći sa njom, iz dana
u dan, tako da je u potpunosti zaslužila moje poštovanje.
A kako je izgledala? Ako mi verujete, ali kao strašilo za ptice. Кoliko nas je samo puta nečiji izgled
prevario; za koliko divnih poznanstava smo ostali uskraćeni, samo zbog naše uskogrudosti!?
Sonja je na svojih 50 – ak kg kačila široke košulje i duge suknje, obavezno je nosila sandale mokasine,
ogromne tašne sa po bar pola kilograma sitnine, a tek frizura, to je posebna priča. Ne, Sonja ni slučajno
nije bila neuredna. Ona je na najbolji način nosila ono što joj je priroda rođenjem dala. Svakog dana je
bar sat ranije ustajala, da uvije i uredi svojih „sto“ dlaka. Ne smem ni da pomislim na šta bi ličila bez tog
uzaludnog truda. Tamnim naočarima krila je urođene podočnjake. Bila je bleda i bolešljiva. Ali, uvek je
dolazila na posao. Na vreme i na bolest gledala je kao na nezaobilazni deo života i to nikad nije
komentarisala. Onu čuvenu rečenicu:“Mrzim kišu“, i slične fraze od nje nikad nisam čula.
– Zar te ne mrzi da se tako bolesna šminkaš? – pitala bih je ponekad.
– Zar to nije dovoljan razlog?! A i terapeutski deluje – uz osmeh bi odgovarala.
Bila je 12 godina mlađa od mene, a mnogo toga sam od nje naučila. Nikad je ni jedan pacijent nije
iznervirao. „Da, da u pravu ste“ – uvek bi im odgovarala, klimala glavom i gledala kroz njih. Кrajnje
savesna i maksimalno profesionalna, znala je da je sa nekim ljudima uzaludno polemisati. Zbog
trivijalnosti nije htela da prosipa energiju.
Vremenom je pronašla i drugarice i više nije samo radila, počela je i da živi. Prepričavala je događaje, ali
nikad nije ogovarala. Tuđe sudbine nikad nije zlurado ocenjivala:“Ja nisam sudija, da izričem presude
ljudima koji kao i ja imaju pravo na greške i privatnost“.
Jednog dana u apoteku je došao mladić divne crne kovrdžave kose i nežno belih zuba.
– El imaš ovi lekovi? – pitao je davajući knjižicu sa receptima – A treba mi i puder za rane?
On mi je za prsti. Poseko sam gi kad sam popravljao motor.
– Ima i lekova a i pudera.
– Mož mi daš ?
– Ma mož, kako ne mož – ljubazno je odgovorila, jedva suzdržavajući osmeh.
– Jesli li videla kako slatko gu-gi mače!? – obratila mi se kad je otišao. – Ovaj kraj je
nemoguć. Do sada nisam srela ni jednog mladića koji je u dobrim odnosima sa gramatikom.
– Ma, znaš šta? Ako mu je sve ostalo ispravno, to i nije neka velika mana. Dobar učitelj može
čudo da napravi.- pokušala sam da se našalim sa njom, jer je činjenica da i posle njegovog odlaska
razmišlja o njemu dovoljno govorila.
– Čisto sumnjam. Ako za 23 godine nije to naučio, ne verujem da je to sad moguće.
– Ohoho! Pa mi smo to zavirivali u knjižicu? – zadirkivala sam je – Jesi li i adresu
zapamtila?
– Za sada me to ne interesuje.
Sledećih nekoliko dana ništa zanimljivo se nije dešavalo, a onda je jednog jutra došla sva hepi.
– Znaš li s kim sam sinoć bila u kafiću?
– Sa gu – gi mačetom! – odgovorila sam kao iz topa.
– Кako si pogodila?! Popodne dolazi da me sačeka s posla.
Tako je počela njihova romansa. Njagov šarm je ublažavao njegove mane, a njena jaka ličnost je
dopunjavala njen „šta sam to izgubila“ izgled.
A onda…. jednog dana, prvi put otkad radi, došla je nenašminkana.
– Sonja, šta ti se dogodilo? Da ti nisi možda….. trudna?
Čutala je kratko, a onda kao da se predaje, progovorila:“Ja nisam,….. ali trudna je njegova žena.
– Štaaaa? ON oženjen? – s nevericom sam postavila suvišno pitanje.
– Da, muška baraba, ima i ćerku od 3 godine. Zamisli, a ima samo 23 godine! Кad se ovde
momci uopšte žene!? Još je balav, a pravi decu kao saobraćajne prekršaje. I šta ta jadnica radi? Pa on je
svaku drugu noć u kafiću ili kod mene. Odakle mu samo tolika drskost da me dovozi i odvozi s posla u
sred dana u ovako malom mestu? Zar je moguće da ona ništa ne zna, a ja sam saznala? – istresla je Sonja
svu gorčinu iz sebe, postavljajući pitanja na koja nije očekivala odgovor.
Bila je besna i povređena, ali se ipak nekako primirila. Davno je prestala da bude balavica, zato joj se on i
učinio interesantnim. Ali nije mu poklonila celu sebe. Dobar deo ličnosti bio je samo njen. Nije pristajala
na kompromise, ali bilo joj je potrebno vreme da se sredi. Zato je nastavila da se viđaju. Iako je nisam
ništa pitala, sama mi je rekla:
– Ne osećam grižu savesti. Ja nikoga ne varam. Nisam kriva što njegova nezrela ženica ne
ume da ga ukroti i izbori se za svoj položaj. Da nisam ja bila bi neka druga. Pa on je vara od kako su se
uzeli. Osim toga i ja imam neke potrebe, a on uopšte nije loš. Od sada igram muški.
Sledećih dan nisam primetila nikakve promene na njoj. Nije bila ni vesela, ni tužna. Nije gušila osećanja,
nije ih potiskivala. Jednostavno ih je pustila da iscure iz nje.
A onda jednog dana, valjda kad se ispraznila i oslobodila bola, sa osmehom čoveka punog nade u novi
početak, rekla mi je:
– Došla sam da se pozdravimo. Vraćam se u svoj rodni kraj. Ovaj grad je isuviše tesan za mene. Bolje da
odem pre nego počnem samu sebe da mrzim. Upisaću fakultet, valjda tamo nisu svi oženjeni. – skupila je
snage i da se malo našali za kraj.
Ljudi su isti po tome što prave greške, ali se razlikuju po onome kako ih ispravljaju. Ona je znala gde je
granica dostojnog života.
Srećno Sonja!
