Danici je bilo teško da se oslobodi starih stvari. A treba. Treba prostor za nove i sloboda za kretanje, za
život. „Da energija može da kruži“ – kako često kaže pola u šali, pola u zbilji.
Sveska sa brojevima telefona joj je baš stara. Već dugo ništa u nju nije dopisala. Nekoliko puta je htela da
je baci, al nije joj se dalo.. Uostalom ko još danas zapisuje brojeve telefona u imenik? Svi imaju mobilne. I
fiksni telefon, sve češće pomišljam da otkažem. Ali neka ga još. Preko njega je još samo majka Mara zove
i ponekad promoteri raznih proizvoda, kredita i sl.
Majku Maru češće zovu, normalno jer nema mobilni. Zove je tako još po neki dalji usamljeni rođak.
Juče sva srećna majka Mara kaže Danici: „Znaš ko me je danas zvao?“
„Šta opet te zvao Milan?“ – ravnodušno odgovara Danica. Milan je rođak od koga svi beže. Profesor
fizike u penziji. Rano penzionisan, jer je svi kažu „prolupao od učenja“. Zna ona da se samo od učenja ne
„prolupa“, treba mnogo ili skoro ništa pa da ti se to desi, ali kao da je uzrok bitan. Bitno je da kako je
čoveku sad. Nije se ni ženio. Živi sam, i rođeni brat beži od njega, a on pamti sve rođake i njihove brojeve
telefona. Кad pozove, pita za svakog a onda počne da se žali na stanje u zemlji, psuje političare. Na sreću
brzo završi i spusti slušalicu. Ipak glup nije, shvatio je da ga većina izbegava pa sad poziva samo ponekad
Daničinu majku. A Mara i sama još uvek pamti sve rođake i trudi se da bar malo zadrži davno prekinute
rođačke veze.
„Ma kakav Milan, ne zove me više on. Naljutio se nešto. Džaba sam mu objašnjavala da smo mi uradili
sve kako treba, ne veruje. Ma i lakše mi.“ – kaže Mara, a Danica vidi da joj nije svejedno. Vidi da joj žao
Milana. Stara, a pomogla bi svima.
„Onda je Mirjana“ – druga bolesna rođaka koja je često posećuje s majkom. Obe bolesne od depresije,
umrtvljene lekovima. Mirjana nikuda ne sme sama, pa majka od kako je postala udovica živi sa njom.
Dece nema, brat je u drugom gradu, ima svoju porodicu, svoje probleme, samo mu Mirjana još fali.
Srećom ima penziju, pa joj obema stiže za hranu i lekove. I Mirjani za cigare. Majka Mara, još uvek zna
Mirjanu da ohrabri i podstakne da se bori i veruje u izlečenje, pa ova voli da dođe kod nje.
„Nije ni ona. Šta bi to bilo važno da ti kažem?“- nestrpljiva je majka Mara.
„E onda je Jelena Nikolina“. – Nikola je rođak koji je najviše napredovao od svih, stigao i do ministra, ali
bolje da nije. Povukle pare, funkcija, poludeli hormoni pa se pod stare dane zagrejao za mladu i
ambicioznu saradnicu. Ostavio i ženu i dva sina. Ono sinovi već veliki, imaju svoju porodicu, ali Jelenu su
svi voleli. Iako su živeli u velikom gradu i skoro zaboravili na provinciju, Jelena je uvek bila ljubazna,
vedra i sa svima bi se šalila i glasno pričala , kad bi se videli na nekoj svadbi ili ne daj Bože sahrani, kao da
je to njena rođena familija, a ne njegova… A kad se Nikola odselio i razveo, Jelena nije imala nikog da
popriča o Nikoli, osim…Daničinu majku – baba Maru. Pozvala je i iako se godinama nisu čule, popričala
sa njom kao sa rođenom majkom. Plakala je preko telefona i ne plašeći se što je iskrena, olakšala dušu.
Još je volela Nikolu. A i baba Mara je urođenom mudrošću znala tačno šta da kaže i kako da zaleči ranu.
Jelena je obećala da će prvom priliko, kad je put nanese da svrati do baba Mare, jer će se one i dalje
gledati kao rođake.
„Pa ja ne znam ko bi još mogao da te zove“ – Danica je već bila nestrpljiva, ne zato što je bila radoznala,
već da što pre završe tu temu. Кao i uvek žurila je.
„Zvala me Nadica iz Beograda!“ – konačno Mara reče.
„Nadica? Кomšinica Nadica?“
„Da“ –
„Zar oni vama nisu dali saglasnost kad ste hteli da pravite garažu? Zar vam nisu tražili visoku cenu za
kuću kad su se odselili u Beograd, čak se ljutili što ste im nudili malo i kako im niste verovali kad su se
hvalili kako su kuću dobro prodali?“
„Pa dobro, jeste. Ali mi smo lepo živeli sa njenim ocem i majkom. A i vi ste se lepo igrale kad ste bile
male.“
„Da, da, ali to je bilo pre 40 godina. No dobro. Viđale smo se nekoliko puta kad je dolazila ovde pošto se
udala. Ali otkud sad ona tebe da se seti?“
„Joj kako smo se lepo ispričale. Tetka Maro, znaš koliko sam ja tebe volela – rekla mi. I dugo smo pričale.
Morala sam da je prekinem, ima mnogo da plati. Nema veze, kaže mi ona, ionako nemam koga puno da
zovem. Sin joj je u Australiji, ćerka se razvela, nema posla, srećom s mužem se dobro slaže…tek sad kad
su omatorili….. ovako bolesnu, čuva je i pazi. A teško je bolesna. Кad je vode lekaru, nemaju lift, pa je
nose u ćebetu. Hodnik je mali za nosila – Bože kakve to sad zgrade prave …….. jer ona ne može da ide…..
a tako bi rado opet došla u rodni grad. A ovde nema nikog, samo moj broj našla u starom imeniku. Bar
kod mene da dođe, da odmori kad ode roditeljima na groblje.“ – majka Mara je završavala priču, a
Danica prvi put nije znala šta da kaže.
Кad je stigla kući uzela je stari imenik i…obrisala prašinu. Baciće druge stvari, njega ipak neće.
Кo zna sa kim i koju tanku nit on još čuva među svojim požutelim stranicama.
