fbpx

Dubine – Helena Himel

Postoje priče koje se dogode same. Mimo tebe, a u tebi. Tako da ih nikad ne zaboraviš. One u kojima sve započinje s nadom da će biti bolje, ako odlučiš da nikad ne odustaneš. Ako odlučiš da čvrsto držiš sećanja i pustiš ih da traju, bez sumnje da bi ih ikada mogao propustiti kroz šake. Čak i onda kad deluje nemoguće, maštati i putovati kroz vreme.
    Putovanja te uče. Uče o ljudima. Kako sa njima i kako bez njih. Kako zaustaviti vreme, sačuvati trenutak koji će te voditi kroz život. Do samog kraja. Iako ne verujem u kraj. Kraj može biti, samo novi početak.
    Putovanja su muzika koju nosiš u srcu. Traju, dogod ga slušaš. 
Veruješ da postoje oni koji su spremni da uhvate tvoju ruku dok padaš. Da zagrljaji govore koliko nam je toplo srce. Da te neki pogledi podsete, da srce kuca uvek onako kako treba. Da ljubav ne dolazi samo onda kada si spreman za nju. Da je ona, već odavno tu. Zavukla se duboko pod kožu. Da te seća na brda i njihovu beskonačnost, neravnine i vetrove koji prodiru do kostiju. Postaješ nemir i nem pred njima. Ne govoriš, jer reči nema. Za sve ono, što srce sada ima. Neke dubine, o kojima nikome ne govoriš.

Fotografija preuzeta sa: favim.com

Helena Himel
Helena Himel
„Čovek samo srcem dobro vidi" - Antoan de Sent Egziperi