Sâm ostadoh – ko da me razume
kad sve mislim kako sam jedini,
u masi se stopiti ne umem.
Niko nije čuo našeg cara
nit u oči gledao istini
da opasnost potajno se stvara!
I doveka vrteće se taj krug:
nek unuci vraćaju dedin dug.
Ko da sudi – uništeni ljudi!
Mrko gledam, ljubu sâm ću spasti:
i neka je tuđa žena sada –
iz inata moram je ukrasti!
Ne voli me, možda nikad nije,
nek tišina među nama vlada,
a njen pogled tajnu neka krije.
Sâm na polju, opasnost me vreba,
čujem samo staroga derviša:
„Zbog žene ti nevolja ne treba,
hrabrost tvoja postala suvišna!“
Dušmanina nek je zavolela –
oteće je Banović Strahinja!
Autor slike: Bane Kerac (u knjizi: JUNACI NARODNIH PESAMA, „Zmaj“, Novi Sad 2002).
