Vremenom, kako je Uki rastao, tako su ga roditelji češće dovodili i ostavljali kod babe da se igra.
Naravno kad god je bilo moguće i kad je bilo lepo vreme baba i Uki bi se igrali u dvorištu, ili bi Uki sa dedom odlazio „u brdo na plac“; boravak u prirodi i briga o životinjama, važna je za sve ljude, a naročito za decu.
Kad se nisu igrali u dvorištu, igrali su se u kući. Prvi put kad je Uki ušao u kuću, a baba je uradila jednu važnu stvar: uzela је daljinski za televizor i povikala:
– Kad deca dolaze u kuću, TELEVIZOR SE GASI. Uki, dođi i isključi televizor.
– Zasto? – pitao je Uki, čim je isključio televizor.
– Zato što je igranje važniji od gledanja televizije. Nema gledanja , filmova, serija, dnevnika.
– Nema gledanja ni tenisa – dodao je deda. Baba je mnogo volela Noleta i uvek je gledala tenis, ali ovoga puta sa složila sa dedom; kad jeUki bio tu, Nole više nije bio tako važan, najvažniji na svetu za babu bio je Uki.
– A šta ćemo onda da radimo? – pitao je Uki.
– Da se IGRAMOOOOO. Hajdemoooo.
– Gde?
– U sobu za igranje – rekla je baba i iz kuhinje požurila u sobu da se igraju.
„Za igranje soba“, kako je Uki zvao tu sobu, bila je soba sa knjigama. U kući je bila još jedna soba, ali baba je shvatila da je u kući najbolji prostor za igranje, upravo ta soba. Vrlo je važno da Uki bude okružen knjigama. To je bila babina biblioteka. Među knjigama koje je baba volela da čita, bilo je i nekoliko Ukijevih knjigica. Tako je i Uki počeo da pravi svoju biblioteku.
U sobi je osim ormara sa knjigama bio i kompjuter, fotelje, dvosed i trosed. Oni su bili poređani uz zidove kako bi na sredini sobe, na tepihu imalo više prostora za igru.
Ipak najbolja stvar u toj sobi bio je jedan dušek. Stajao je na sredini sobe.
Baba i deda su ga nedavno doneli, jer je trebalo jedan gost tu da prenoći. Kad su hteli da ga vrate, baba nije dala. Imala je drugi plan za dušek. Znala je da će kad u posetu dođe Uki, dušek biti najbolje mesto za igranje.
Odrasli se često plaše kad deca skaču i pentraju se svuda po stvarima da se ne povrede i zato ih opominju da sede i budu mirna. Deca ne treba da sede i budu mirna. Za decu je najvažnije da se igraju, da skaču, da se vrte, da trče, prave nešto, slažu, maštaju, istražuju. Tako rastu, tako im raste mozak, zato postaju pametna i zdrava.
Baba je želela da Uki bude zdrav i pametan, zato mu je dozvoljavala da skače, da se pentra na fotelju, pa na dvosed i trosed, a onda da odatle skače na dušek. Zahvaljujući dušeku nije morala da se plaši da li će Uki da se povredi. Dušek je najbolja igračka. Dušek je vrlo moćna stvar. Svašta je moglo da se radi na dušeku. Baba ga je prekrila lepim prekrivačem i onda je na njega Uki mogao lako da sedne, da poređa igračke, a najbolji je bio kao trambolina. Skakanju i prevrtanju nije bilo kraja. Uki bi skakao i prevrtao se sve dok se ne zamori. Tada bi seo na dušek i rekao:
– Baba, hajde sada da mi čitaš.
– Šta želiš? – pitala je baba, a Uki bi među svojim knjigicama izabrao jednu, dao je babi i seo u krilo da mu čita..
Ponekad bi baba i Uki zajedno podigli dušek na fotelju i dvosed i napravili dvorac. Ćebićima bi prekrili dušek tako da je ispod njega imalo dovoljno mesta za Ukijevo carstvo.
Uki je često noćio kod babe i dede na tom dušeku. Za čas bi ga preneli u sobu za spavanje i tu bi Uki slatko spavao zašuškan jastucima kao u tvrđavi.
U „za igranje sobi“ postoji i kompjuter. Jednom dok su se igrali baba je prekidala igru da bi gledala u kompjuter.
Uki je prišao i iskljucio kompjuter.
– Nemoj to da radiš.- rekla mu je baba i ponovo uključila kompjuter. Ali Uki je opet isključio kompjuter i tako nekoliko puta.
– Pokvatićes mi kompjuter – rekla je baba ljutito, a onda se setila: deca ništa ne rade tek tako, pa se smirila i mirno ga upitala:
– Zasto si mi iskljucio kompjuter?
– Da ne gledaš – odgovorio je Uki.
– Ti želiš dok se igramo da ne gledam u kompjuter?
– Da. – bio je logičan odgovor.
Greške se dešavaju, ali greške treba da se ispravljaju.
– Izvini Uki. U pravu si.- rekla je baba i brzo isključila kompjuter.
***
Dragi roditelji, babe i dede, nemojte da vam deca isključuju komjuter i uzimaju telefone iz ruke. Brzo će porasti, pa neće više da se igraju s vama. Nećete im toliko trebati kao sada. .Nemojte ni njima davati telefone da budu mirna, jer deca ne treba da budu mirna. Igrajte se s njima. Sada im je igra najvažnija.
DA BI DECA ZDRAVA BILA; PAMETNA I ČILA
NAJVAŽNIJE DA SE VRTE, SKAČU I TRČE,
ODRASLI ZAPAMTITE OVE STVARI
JER VI STE DEČIJI ČUVARI.
KOMPJUTERI, TELEFONI, TELEVIZORI
MALENIMA NISU DRUGARI .
