Zasijala je zvezda. Sasvim tiho, u okeanu tmine, pojavio se tračak svetlosti. Neosetno, isijavao je iz ogromnoga ništavila tame. Krenuo je na put ka meni, brzinom svetlosti. Put, koji je trajao više od dve decenije.
Svi se nekako negde krećemo. Ka nečemu, ka nekome. Opšte je poznato da se krećemo zajedno sa Zemljom, čak i kada stojimo. Tako se i činjenjem, ili nečinjenjem približavamo nekoj osobi. Ili udaljavamo od iste. Čudni su ti međuprostorni, međuvremenski, međutelesni odnosi. Da čovek ne poveruje ponekada.
Stigla je do mene. Da li sam joj izašao u susret? Došla je i ugnezdila se tu, negde baš kraj srca. Svila je svoje gnezdašce, šćućurila se, ušuškala i tiho zaspala.
