Večeras, o jednoj ranjenoj mladosti koja nikad nije poklekla. O jednom hrabrom momku.
1993. Rudo. Ranjen je teško, iskrvario dosta. Na granici preživljavanja. Obe noge od kolena odsečene. Sa ratišta, hitno, vojnim helihopterom prebačen iz Brčkog za Beograd. Sestrić mog supruga. Mlad. Odlučan da preživi.
U Beogradu hiperinflacija ispraznila sve rafofe. Nemam gde da kupim neku majicu, pidžamu, veš… Uzimam od muža. Spremam sendviče, koji više, sigurno ima u sobi neko, kome nema ko doći u posetu. Sok od domaćih višanja i pita od sira. Ne zna da dolazim.
Svakim korakom, nestabilnost me jače obuzima. Neka pritajena, nevidljiva drhtavica… bojim se šta ću videti. Zanosim se u hodu, dah se ubrzava. Uspevam da se obuzdam. Poslednji put kad sam ga videla bio je momčić, o Đurđevdanu za slavu. U Bosni, 1991. Okretan, vredan, vražičak… Podsećam sebe da moram biti jaka i pokazati to. Ujna, koju on zna, je njihova omiljena, generacijski i duhom bliska. Pitam sestru za sobu i nakon par koraka, s vrata spazim na prvom krevetu crnokosu priliku mladića. Pero? On je. Vreme je posete ali on nikog ne očekuje. Tek… okrenu se. Ugleda me. Raširi oči, podiže obrve, svitnuše žeravice u pogledu… Radost, radost, radost… Gutam, gutam… gutam… ne prolazi… Osmehujem se i ja. Nekako se oradostih. Što sam ostala na nogama ili što ga videh istog. Ne znam. Gledam ga u oči… Ne skrećem pogled nadole, kupujem vreme… i samo mi izleteše reči, čuh sebe: „Srećne ti rane, junače“… Uplaših se od tog stranog glasa, ali, Bogu hvala stabilnog… i raširenih ruku priđoh i zagrlih iznureno… dete…
-Jede, priča između zalogaja, pita za ujaka, brata i sestru… Veseo je. Pričam kao da nismo u bolnici, kao da je jedan od onih susreta kad smo svakog meseca do „91. dolazili iz Zagreba na vikend, nani u posetu. Nanom smo zvali moju divnu svekrvu Olgu. Bili su prve komšije. U to pitomo selo pod Ljubićem, između Vijačana, Čivčija i Branešaca. Šarinci! Lepo kao pirotske šarunike. Ne pominjemo rat. Ni Pero ni ja ga nismo želeli. Pričali smo o nekim ostvarenim željama koje su postale uspomene i oživljavaju se pričom u teškim vremenima. Lek su za bolnu i napaćenu dušu. Dečja radost titra na licu mladića… Prija mu razgovor.
Stojim pri dnu kreveta, a on me gleda i čudno se osmehuje. Upitno podignem obrve. Kaže:
„Dodirujem ti lice. Sad palcem udaram ti po nosu…“
Fenomen „Fantomske noge“. Prihvatam šalu, kao izmičem se…
Dobro je. Živeće taj duh. Ostao je nepovređen. Smiruje me to saznanje…
Pero danas ima punoletnog sina (usvojenog) i krv svoje krvi, prelepu kćer.
Proteze i invalidska kolica nisu hendikep za čoveka koji hoda duhom i srcem, koracima ljubavi.
3. jun 2023.
