Tode Nikoletić
U ŠKOLI SE
LJUBAV STVARA
LICA:
DUNjA
TAMARA
IVA
ELENA
UROŠ
MILAN
KOSTA
MILOŠ
Radnja se događa u učionici.
DUNjA:
( Vuče đačku torbu . malo stane, odmori se, pa nastavlja. Seda na klupu. Gleda u torbu.)
Evo, pa ti budi đak. Kad vidim koliko je teška đačka torba na oči mi padne mrak. Mama kaže, da bi đak bio mudar, mora da bude vredan ko rudar. Moooolim! Pa ovu torbetinu ni rudar ne ni mogao podići! Kao da je punjena kamenjem. Strašno.
ELENA:
( Vuče torbu)
Jao, Dunja, al je ovaj džak od torbe težak. A yamisli, danas samo četiri časa. Crkla sam od umora. Nije mi više ni do užine, ni do humora. A tek smo prvi razred. Do osmog ima da budem ko baba. A tako sam gladna i slaba.
TAMARA:
Moliiiim! ( Vuče torbu) Pogledajte drage moje šta je torba! Celo polugodište sa njom traje borba. Azbuka je mačji kašalj. Ovo je muka i bruka! Šta sam ja fizički radnik ili đak!_ Čim je vidim već mi je BLjAK! Na oči mi je pao mrak.
IVA:
( Nosi torbu i tetura se. Pritrčavaju joj Dunja i Elena i pomažu da je skine)
DUNjA:
Auuuu! Crna Iva. Pa šta imaš u torbi? Dobro da si živa.
IVA:
Živa. Živa, ali i kriva ko vrba.
ELENA:
Ajoj! Pa tebi na leđima raste grba.
IVA:
Biću ko jednogrba kamila. Ova torba se skroz pomamila. Ima u njoj tona briga. I? Koga je za to briga?! Nikoga.
TAMARA:
( Vadi iz torbe knjige) Pogledajte, srpski jezik, čitanka, radna sveska, vežbanka, pa sveska za domaći. Poznavanje prirode,matematika, naučna fantastika, karta sveta, globus ko šinobus, piramide i ostalo pride. Muzičko vaspitanje, notna sveska, ksilofon, gramofon, samo što klavir nije unutra.
DUNjA:
Ajd što nam daju knjiga na tone. Meni je mama tutnula unutra i rezervne pantalone, zimske čarape, dve majice, kišobran, padobran… patike…
Kao da me prati na put oko sveta. Sve mi smeta. ( sve vadi)
IVA:
Dunja draga, to nije ništa. Meni je moja baba tutnula u torbu pečeno pile, veknu hleba, pola kilograma čvaraka, komad sira, litru jogurta, dva litra soka od boze. Jao! Puknuću od nervoze.
ELENA:
Ih, to je mala maca šta ima u mojoj torbi. Ovo je putujuća apoteka. Kao da sam deka. Tutnuli su mi lekova kao začina u čorbi.
Pogledajte, ovo je protiv alergije, ovo za temperaturu, a ovaj beli lek je za torturu. Ovaj žuti je za cirkulaciju, ovaj za sekiraciju… Flasteri su za rane, vitamini umesto jabuke ili banane. Mile moje, ovo je katastrofa!
TAMARA:
Crno nam se piše. E, ne može tako više. Umesto što mi prete, Hoću da budem zdravo dete!
DUNjA:
Neću da teglim poput vola! Dole škola!
SVI:
Dooole!
DUNjA:
Dole đačke torbe!
SVI:
Dooole!
( Zvoni za čas)
IVA:
Počinje čas. Auuuh. Šta da radimo? Ko će nositi ove džakove svaki dan.
TAMARA:
Imam plan. Predlažem da nam dečaci nose torbe.
DUNjA:
Dečaci smetenjaci! Pa oni ni svoje torbe ne nose u školu.
ELENA:
Njih mame prate do škole. Kmeze. Elena, plan ti je bez veze.
TAMARA:
Mislite! A, šta ako se zaljube u nes?
IVA:
Moooooliiim! ? Ti balavanderi da se zaljube u nas!? Pa oni još rukavom brišu nos. E, Tamara, baš ti je štos.
TAMARA:
Polako cure. Moramo biti lukave dok ne završimo osnovnu školu. Pravićemo se da smo zaljubljene u njih. Ko bude od dečaka najpametniji taj će nositi torbe.
ELENA:
Ali, tamara, tek smo prvi razred. Da nismo previše mali za zaljubljivanje?
DUNjA:
Nismo. Ja sam se zaljubila prvi dan u vrtiću.
TAMARA:
Evo ih. Dolaze. Budite ljubazne.
MILOŠ:
Ajoj, majkice moja! Jedva sam se dovukao do škole sa ovim nakovanjem.
A uopšte nisam zainteresovan za znanjem.
DUNjA:
Ja ću ti pomoći, slatkišu moj.
ELENA:
I ja!
Tamara:
I ja!
IVA:
Kaži šta te muči, da te Iva nauči.
MILOŠ:
Baš ste ljubazne. Ne ide mi matematika. Čim počnem da sabiram odmah se iznerviram.
TAMARA:
To je bar lako. Evo, kaži ti nama, Miloše, koliko su tri plus četiri?
MILOŠ:
Puno.
IVA:
Nije puno, već sedam. Probaćemo ovako. Slušaj… Imaš dve jabuke i ja ti dam još dve. Koliko je to ukupno?
MILOŠ:
Kilogram jabuka.
ELENA:
Jao, majko moja, što je ovaj tup. Evo ga, Uroš. Uroš je genije.
UROŠ:
Ko je genije?! Ja sam budala. Pogledajte ovog slona od torbe! Ima pet tona.
DUNJA:
Pusti slona, Uroše. Nego, da te pitamo, koliko azbuka ima slova?
UROŠ:
Previše. Ja bih to prepolovio.
IVA:
Pa da li ti uopšte znaš ko je napisao azbuku?
UROŠ:
Ne znam. Kažu da je napisao neki zec.
TAMARA:
Nije zec, već Vuk!
UROŠ:
Vuk! Bežiiiii! ( Beži oko klupa. a devojčice ga jure)
DUNjA:
Stani, Uroše. Nije vuk iz šume već, Vuk Karadžić.
UROŠ:
Aaaaa, taj Vuk. A ja mislio…
IVA:
Sedi tamo bruko. Bolje da ništa ne misliš. Izgleda da niko nije pametan od dečaka.
MILAN:
Ja sam pametan. Ja, Milan, kefalo. Milan, genijalac.
UROŠ:
Milan, što još sisa palac! Ha!
ELENA:
O, hvalim te Bože. A zašto si pametan.
MILAN:
Zaboravio sam kod kuće đačku torbu.
IVA:
E, baš si pametan. Pa iz čega ćeš učiti?
MILAN:
Ja sve znam! Ja sam genije.
TAMARA:
Kad je tako, kaži ti nama genije jednu pesmicu napamet.
MILAN:
Taši taši tanana, pala baba s tavana. Hoćete li tu.
DUNjA:
Ovaj je blesav! Pala baba s tavana! To je toliko glupo, da gluplje ne može biti. Izrecituj nešto drugo.
MILAN:
Može onda ova. Ljulju ljulju ljuške, pao deda s kruške…
TAMARA:
Stani! Nemoj dalje. Pa kod tebe svi nešto padaju, a kako mi se čini ti ćeš pasti na godinu.
IVA:
Tamara, daga. Piši propalo je. Pa oni ništa ne znaju. Crne mi.
MILOŠ:
Ja znam da jedem užinu.
UROŠ:
A ja mogu dugo da spavam.
DUNjA:
Tišina! Sve znate što ne treba.
( Neko kuca na vrata učionice)
ELENA:
Da!
( Opet kucanje)
ELENA:
Da! Ulazi već jednom!
KOSTA:
( Zeva) Je li počeo čas? Baš sam se uspavao.
IVA:
Imaš sreće pospanko. Za tri munuta počinje.
KOSTA:
A, trčao sam kao lud. Sad mogu ići na maraton. Da me lav jurio, pobedio bih ga. Imam kondicije ko Đoković.
MILAN:
Malo sutra. Ja imam više. Treniram fudbal, odbojku, vaterpolo, plus tekvondo!
UROŠ:
Nije to ništa. Ja već imam crni pojas iz karatea. Jak sam ko bik. Gledajte ove udarce. Oko zuji! Taba zukiii!
MILOŠ:
Sve sami hvalisavci. Taba zuki, cuki muki… vaterpolo i tikvando. Sve seka perse! Ja sam najjači jer dižem tegove.
IVA:
Stvarno!? I koliko možeš da podigneš tereta.
MILOŠ:
Sto kilograma ko od šale.
MILAN:
Ja mogu sto i jedan kilogram.
UROŠ:
Mačji kašalj. Ja mogu sto kilograma i tebe sve sa klupom.
KOSTA:
Ne zvao se ja Kosta, ako sada nije dosta. Pored mene nemate nikakve šanse. Mene svi zovu dizalica.
TAMARA:
Pa dizalice, hajde probaj da podigneš moju torbu.
KOSTA:
Torbu. To mogu s malim prstom. Evo! ( diže torbu)
MILAN:
Ja mogu dve! ( Uzima dve torbe) Gledajte!
UROŠ:
Meni dajte sve torbe.
ELENA:
Evo moja!
IVA:
Uzmi moju.
MILOŠ:
Pusti torbu. Ja ću da je nosim.
KOSTA:
Ne dam! Pusti!
MILAN:
Ja ću da ih nosim celu školsku godinu.
UROŠ:
I ja ću!
MILOŠ:
I ja!
TAMARA:
Obećavate li?
KOSTA :
Obećavamo. Sve do osmog razreda.
TAMARA:
Kad je tako, izvolite pa birajte ko će koju.
KOSTA:
Ja bih tvoju toprbu. Nekako mi je lepa i sviđa mi se.
MILAN:
Meni se sviđa Elena. Mislim Elenina torba.
UROŠ:
A ja biram Ivu. Ovaj torbu.
MILOŠ:
A meni ostaje Dunja, pošto najviše volim dunje.
TAMARA:
Predlažem onda da tako i sedimo u klupama.
IVA:
Svako ima svoga para. U školi se ljubav stvara.
KOSTA:
U školi se ljubav stvara, naročito zbog torbara!
SVI:
SREĆAN POLAZAK U ŠKOLU!
