Сценограф у пензији, сликар у поткровљу
Потомак Павла Штула са Рудника сликар и сценограф Миливоје Штуловић рођен је на Светог Саву 1952. године, пензионисао се на Сретење 2017. године. Као уметник доказао се врло рано, у Средњој школи за примењену уметност у Новом Саду. На интернационалној изложби у Франкфурту на Мајни у Немачкој 1970. године школу и себе изненадио је наградом за дизајн текстила. Радио је у Београдским робним кућама као сликар и то га занимање доводи у Крагујевац – постаје крагујевчанин када је Крагујевац добио Робну кућу Београд. Почетком 1981. године као сликар и сценограф постаје члан колектива Позоришта Јоаким Вујић. У позоришту је провео читав свој радни век. Исликао је око 150 „туђих” сценографија, самостално је урадио преко 35 ауторских сценографија, аутор је пет сценографија и две костимографије за Велики школски час, излагао самостално и колективно, један је од оснивача колоније и галерије „Мостови Балкана”…
Први сам гост у његовом новом атељеу, за ПОКАЗИВАЧ Миливоје Штуловић је рекао:
-Велики је скок променити радни простор. Две недеље сам се полако селио из Сликарнице Књажевско – српско театра, у нови атеље у Карађорћевој улици број 17. Одједанпут сам данас схватио да сам у понедељак 20. фебруара у новом простору, у коме треба да живим и да радим. Овде се осећам јако пријатно и надам се да ћу овде пронаћи позитивну енергију која ми је фалила задњих годину дана пред пензију. Надам се да ће ме овај простор примити, као и ја њега.
ЦЕО ЖИВОТ СИ СЛИКАО У ДАНИЧИЋЕВОЈ БРОЈ ТРИ?
-Био сам 36 година у једном простору, у простору коме сам радио своје сценографије, сликао…Сликарница је мени драг простор иза сцене, многи су ми рекли да то није права сликарница, али ја сам се ту сналазио, ту ми се посрећило мени и позоришту.
ОПРОСТИО СЕ ИЗЛОЖБОМ И ПРЕСТАВОМ?
У својој опроштајној изложби у Галерији Јоаким преставио сам мали одабир из колекција коју сам оставио себи из мојих великих изложби, које су сада власништво моје ћерке Симоне. Простор ми није дозвољавао да направим праву ретроспективну изложбу, да се са својим радовима опростим адекватно од публике као сликар и сценограф.
ДОБИО СИ ПОХВАЛУ ЗА УНАПРЕЋЕЊЕ И АФИРМАЦИЈУ КЊАЖЕВСКО-СРПСКОГ ТЕАТРА НА ОДЛАСКУ У ПЕНЗИЈУ ПОСЛЕ ПРЕДСТАВЕ?
Много ми је драго да јавно на сцени у часу одласка у пензији пред публиком на премијери моје задње сценографије примим то признање мога колектива. Дуго година сам водио „Галерију Јоаким” и у њој сам се опростио од позоришта у коме ми је била част да радим са многим великанима са којима сам сарађивао. Ја сам преко позоришта упознао многе значајне људе из екс Југславије, Србије и Европе, врло значајне редитеље и сценографе! Изложба, успомене и све оно што је дубоко у мени што ме везује за Књажевско – српски театар, некадашње позориште Јоаким Вујић заменила је једна сета, један осећај сећања на неко време, али живот иде даље.
МЛАД РЕДИТЕЉ ИСКУСНИ СЦЕНОГРАФ?
Ја сам био нискобуџетни сценограф: прво радио сам са јефтиним материјалима, друго не кошта много сценографија, задовољни редитељ, глумци и публика. Опроштајну преставу режирао је Јован Грујић, један млад школован човек, пред којим је тек каријера, који се руководи својим принципима и који неправи експерименте. Ми смо се много лепо договорили, веза је брзо успостављенаи Јован је добио сцену коју је желео. 
Могу да кажем да сам се увек лепо договарао са редитељима: са Брадићем, са Примож Беблером, са којим се за пола сата договорио око „Хладњаче за сладолед”
ЧОВЕК МОРА ДА СЕ ПРИЛАГОДИ НОВИМ УСЛОВИМА?
Волео бих да сам још радно ангажован, па макар до 70 година, али постоје неки закони. Мислим да могу да радим још дуги низ година, ако да бог здрaвља. У себи видим могућности и да сам тек сада са мојим сликарским искуством зрео да одрадим из моје главе и руке неки нови начин ликовног изражавања.
ЖАЛИШ ЗА НЕОСТВАРЕНИМ?
Лично ми је много жао што Крагујевац није решио питање атељеа својих сликара. Не зато што сам ја изнајмио овај простор, већ зато што у граду Крагујевцу постоји бар педесетак неискоришћених градских простора. Са мало добре воље и сликарским атељеима град би пулсирао у култури. Крагујевац најбоље престављају уметници: песници, писци, вајари, сликари, музичари….
КО ЋЕ ТЕ НАСЛЕДИТИ?
Нисам ја компетентан за то питање, мислим да ће сценографску палицу наследити Ана Кобајева из Украјине. Она је завршила одличну Академију и са мном је сарађивала у неким представама, а у Дечијем позоришту је оставила леп утисак, ради и лепе маске.
ШТУЛОВИЋ ЈЕ ОРИГИНАЛАН.
Сликар и сценограф Миливоје Штуловић
Ликовни критичар Сава Стешанов:
На српској уметничкој сцени Миливоје Штуловић је присутан више од четири и по деценије. Његова стваралачка авантура је започела врло рано, још у време школовања у Средњој школи за примењену уметност у Новом Саду, о чему говори и податак да је тада остварио значајни излагачки успех јер му је, на интернационалној изложби у Франкфурту на Мајни у Немачкој 1970. године додељена награда за дизајн текстила. После новог Сада живео је у Београду где је радио у београдским робним кућама. То запослење га доводи у Крагујевац – пресељава се када је овде у Крагујевцу отворена Робна кућа Београд. Јануара 1981. године запослио се у Књажевско-српском театру као сликар и као сценограф. У позоришту је провео читав свој радни век. Ту је као сликар, интезивно сарађивао са легендарним крагујевачким сценографом Савом Барачковим, а потом и са другим истакнутим сценографима као што су Миодраг Табачки, Лалицки, Србљановић, Маренић, Максимовић Зарић и други… Као позоришни сликар исликао је око 150 „туђих” сценографија. Показало се да је то била изузетна „школа” јер се, накупивши знања и искуства, оспособио за стварање самосталних ауторских сценографских пројеката.
По одласку Барачкова у пензију 1990. године постаје сценограф у крагујевачком театру. Током нешто више од две и по деценије, самостално је урадио преко 35. ауторских сценографија. Времном је дефинисао свој сценографски став, а позоришни критичар и редитељ Горан Цветковиоћ чак запажа –„Штуловић је оригиналан”. Врлина његових сценографских решења је у једноставности, често чак у минималистичком дефинисању амбијента у коме се одиграва престава. Он је један од сценографа који има изузетно поштовање према драмском писцу и његовом тексту, према редитељским захтевима, те према глумцима и њиховој егзистенцији на сцени. Штуловић то своје поштовање показује недодварајући се никоме, него се понаша сасвим обрнуто: исказујући интегритет сувереног сценографа. Својом сценографијом првенствено настоји да дефинише простор, да га обликује тако да у њему омогуће несметани „проток позоришне радње који се одвија у једном кадру”, како је то у једном интервјуу рекао филипински филмски редитељ Лав Дијаз, иначе добиитник „Златног лава” у Венецији. Попут Дијаза и Штуловић је свестан да глумци, који су навикли да се са њима манипулише, да извршавају редитељске захтеве, „долазе на своје” када им се отворе простори слободе, јер они знају да користе простор и време на сцени. Штуловићева сценографија је једноставна, сведена и оригинална. У зависности од текста и од сарадње са редитељем она у његовим решењима често мења степен оствареног мимезиса. У тим случајевима Штоловић вешто гради различите екстеријерне амбијенте у којима је довољно илустрованих детаљља да се сцена учини животном, убедљивом (Стеван Јаковљевић, На леђима јежа) или ентеријере типичних грађанских амбијената чија функционалност не ремете детаљи којима сценограф означава време и епохе (Едвард Орби, Ко се боји Вирџиније Вулгф; Бранислав Нушић, Ожалошћена породица; Мартин Макдона, Лепотица Линејна). Штуловић је мајстор сценографских решења у којима се једноставним покретањем кулиса изглед сцене трансформише у нове слике и нове амбијенталне целине (Луиђи Пирандело, Човек, звер, врлина; Ричард Бин, Један човек, двојица газда, Џон Лука Карађале, Карневалски призори)… Ипак можда најзрелија Штуловићева остварења престављавју његова миинималистичка сценографска решења (адаптација Петра Говедаревића, Од Растка до Светог Саве; Александар Ђјаја, Повратак кнежевског сокола; Херберт Ли , Убити птицу ругалицу, те престава по мотивима Иве Андрића, Ноћ у кафани Титаник). Наравно, треба запазити и чињицу да Штуловићево промишљање сценографије, очигледно је, много дугује његовом сликарству. Он је један од оних уметника који је способан да виђене призоре апстахује до апстракције, да их своди на битне, на најзначајније податке који, чак као и детаљи више говоре о целини него све распарчане слике са детаљним описима и „дочаравањима”. Позориште је за овог сценографа, било и остало – магија у којој ваља учестовати. А управо у томе је суштина Штуловићеве сценографске филозофије којом ангажује и обдарује како актере на сцени, тако и публику у гледалишту.
Присутност сликарске етике у Штуловићевим сценографијама је судбинска, неизбежна Јер, своју позоришну активност овај уметник започео је као сликар. Тих осамдесетих година протеклог века млади уметник, који се тек упустио у стваралачку авантуру, још нема јасно успостављен и персонализован концепт, али има изванредно развијен поетско-лирски ликовни сензибилитет. У бучној атмосфери поставангардног новог сликарства и доминације својеврсне (нео)експресионистичке ”picture erupta”, Миливоје Штуловић у својим сликама „пребира” по тихим молитвама атељског мобилијара, гипсаних скулптура и осталог ентеријерног инвентара… Он слика мртве природе, ентеријере, а из атељеског амбијента ретко излази, тек да би забележио неку пејзажну сензацију како би се приближио природи – тако неопходној за изналажење, схватање и успостављање аутентичне природе слике. А то се десило у његов сликарству нешто касније – када су га пејзажни поводи одвели у апстракцију, у слику саздану од видљивог дејства ликовних елемената: линије, боје и материје… Тако се Штуловић установио као један од уметника који су успели да садржај слике ускладе са њеном пиктуралном суштином. Његова ликовност је аутентична јер, иако ненаметљиво, ликовни елементи поседују своју засебност. Линијом и цртежом, бојом и колоритом је дефинисан насликани призор, али је њима структуирално ликовно –пиктуарлно ткиво слике. При томе, овај сликар је вечито био тихи учесник епохе. Свој однос према свету разлаже методом сликарског интимуизма, некаквом тихом страшћу која ка спознавању суштине мирног и угодног живољења. Стога на његовим сликама нема директних лајф призора из стварности, нема укључивања у хаос свакодневља. Ово сликарство је прави контарапункт атмосфери епохалне кризе у којој се свет нашао последњих деценија. А управо је у томе дејственост Штуловићеве уметности.
У сликама насталим током последње декаде двадесетог века, те у годинама после 2000 – те Миливоје Штуловић се понашао као сликар континуитета. Све је у његовој уметности узрочно последично повезано: рани интимизам се развио у несвакидашњи асоцијативни пејзажизам тихог и нежног колорита. Преовладавају снижени тонови, боје природних материјала, песка пре свих. Слика природе се постварује, она престаје да буде тек илузија стварности све више се конкретизујући као њен интегрални део. На себи својствен тихи и сензибилни начин, у тим сликама Штуловић примењује енформелистичко апроприсање и интегрисање конкретног материјала. То инцира потоње, знатно слободније интегрисање стварних предмета, дакле, и саме стварности у слику. Већ у сликама инспирисаним Леонардом, а поготово оним заснованим на искуствима византиске иконографије, појавују се бројне апликације којима уметник не евоцира дух прошлости, него манифестује једну особену и персонализоцвану ововременску ликовност. Слика је трансфорисан у ансаблаж.Тим асамблажним остварењима Штуловић је у годинама своје пуне стваралачке зрелости, напустио подручје „класичног” сликарства. Иако атрактивна та промена, међутим. није променила његову уметничку поетику, његово схватање света и уметности. Сви његови пиктуарални „производи” и даље чувају своју ликовност, своје естетске и етичке карактеристичности.
Ова ретеспектива нас на један концизан начин подсећа на пређени пут сликара и сценографа Миливоја Штуловића, од давних седамдесетих година до данас. Дакако да је у том дугом периоду овај уметник створио бројна дела која су насталау различитим околностима, а којима је обиловала наша скорашња историја. Изложба нам показује Штуловићев однос према свету и времену краја протеклог и почетку овог века, ова поставка презентује све „фазе” развоја уметникових ставова и идеја. Чини се да тих фаза код Штуловића није било много, али су формиране без драме и драстичности
, без радикалних прекида, све до још увек актуелних ансаблажа Миливоје Штулвић је континуирано развијао своје сликарске идеје и поступке. Он није усаглашавао са актуелним уметничким тенденцијама, а све своје пуступке је заснивао на сопственој осећајности и на властитим промишљањима света и уметности. Тако је настао опус који нас , током свих ових година, својим естетским и етичким вреднотама оплемењује, теши, охрабрује и храбри за превладавање свих тегоба који нас свет у коме живимо тако немилосрдно обасипа.
A није ли то једна од најважнијих функција уметности?
