Kod velikih poplava u Evropi prošlog septembra, Beč je ostao pošteđen. Mestimično se izlio Bečki potok, koji nije u sistemu Dunava. Ali Dunav, sa svojom masom i brzinom u gornjem toku, nije se pomerio. Jedna izložba u Muzeju Beča pokazuje kako je grad krotio reku.
Urbana istorija Beča je istorija regulacije Dunava. On je svake plavne sezone sam sebi prosecao korito u desetinama rečica kroz močvarni predeo. Grad se osećao ugrožen, što je i bio.
Dok Dunav nije mogao da se opredeli za jedan tok, grad nije mogao da spava. Godine 1870. je na suvo prosečena glavna dunavska trasa. Sto godina kasnije je paralelno prokopano još jedno dunavsko korito, plus nasuto veštačko ostrvo između. Grad je pobedio, u granicama razumnog. Izložba pokazuje regulaciju voda kao umetnost strpljenja i plana.
„Polazno pitanje je bilo kako reke određuju grad. Ovde su se čitavi urbani prostori razvili iz plavne rečne doline, tamo gde, da je sve ostavljeno prirodi, ne bi smeli da budu. Ako gledamo na pod vidi se veliki plan s početka 19. veka. Splet beskrajnih rukavaca, močvara i ritova. Ako se popnemo nivo više, prepoznaje se današnja slika grada. Dobro se vide tri linije – dva ravna rečna korita i zeleno ostrvo za odmor, sport ili prirodna koncertna bina. To su centralne tačke ove izložbe – kako su se ljudi i reka borili za kontrolu, i kakav su sporazum na kraju postigli“, objašnjava Ana Jungmajr iz Muzeja grada Beča.
U opštinama Brigetenau i Leopoldštat sve podseća na borbu sa Dunavom. Prva gradska plaža koja je nastala otimanjem teritorije od reke zvala se „Rivijera za nezaposlene“.
Ulice nose nazive inžinjera koji su radili na regulaciji, ili imena bivših dunavskih pritoka, toponima kao Međumostovlje i Vučji rit. Nekad fiktivnih ličnosti iz doba biedermajera, kao Grillparzerov Spielmann/Siromašni muzikant, koji umire dok spašava decu iz poplave – upravo na mestu gde sad stoji muzej u kraju koji se u prevodu zove Brigitina močvara.
„Poplave su ovde vekovima dolazile, pravile ostrva, uništavale povrtnjake i egzistencije. Životinje su umirale, ljudi su se davili. Ni posle prve regulacije Dunava katastrofe nisu prestale. Godine 1952. je bila strahovita poplava koje se još sećam. Otac me je kao dete vodio ‘da gledamo poplavu’. Očito problem nije bio rešen, pa su radovi nastavljeni. Kad se pogledaju razorne poplave u Evropi poslednjih godina, Beč se uvek izvukao. Tajna je u Dunavskom ostvu – reka ga pokrije, povuče se i kao da ništa nije bilo“, navodi Rihard Felslajtner, direktor Opštinskog muzeja Brigitenau.
Izvor: rts.rs
