Mesečina

Ostade mi kod tebe deo srca mog, kamenog... ♠ Otcepi se gromada... Još je čujem kako pada... ♣ Uz potmulu tutnjavu tišinu para i tajni prolaz zauvek zatvara. ♦ Sa ovo malo srca...

Volim te... kad se jeseni strmoglave u jedno proleće mladih vrbika, kad stojimo u sred ružičastih zvonaca jula... dok njišemo telima tek pokošenim senikom, a ljubav nam miriše na prašnike procvalih...

Tebi.. Zlato moje Za sve zajedničke trenutke Iako ih provodimo odvojeno.. Zajedno smo.   Tebi.. Srodna Dušo Koja me znaš Duže nego ja sebe.   Tebi. Koja mi dan činiš Vedrim.   Tebi.. Koja mi daješ surovo nježne Savjete.   Tebi.. Koja me čini Srećnom.   Tebi Schwesterherz ŽELIM...

Umela je da hoda po oblacima, stopljena u beloplavo runo. Nebo joj je teklo iz dlana, zaustavljala je dah dečacima, bila hodajuća elektrana. Živela svojeglavo i pitomo u isti mah. Voleo sam je više nego puno. Umela je...

Svu noć misli beže – reč naći ne umem Dok pesma me kida nesnom obuzeta Kao da sve mogu – mada ne razumem Zašto je iz stiha...

Želim ti odavno nešto reći.. Čekam pogodan trenutak, zgodnu priliku. Treba mi vreme, jer rečenica može postati pesma, pesma priča,priča beseda, beseda monolog. Treba mi atmosfera. Najbolje u sumrak, kao prigušeno svetlo na pozornici...

Rekla je: „Čekaj me, vratiću se.“ Rekla je: „Zvaću te svakog dana.“ Rekla je: „Misliću na tebe.“ Rekla je: „Nedostajaćeš mi svakog dana.“ Njegove crne oči bile su...

Ručak je već skoro bio gotov. Milica je uradila sve što je trebalo da se mladi gost dočeka kako treba. Ostalo joj je još...

Naljutiš me i osediš se na zaborav, a želim te i ceo svet moj je u tebi, potpuno bezazlenu svađu napraviš, ne poznaješ moje ćudi, oglušiš se na...

Bože... raduj se... rekoše mi andjeli neba pokaj se.. cvetom što ti treba da u vodi procveta... nadaj se...razumu... treba mi samo malo hrabrosti i istine... molim te Andjele... spusti se sa neba i povedi me...

Nikada među nama nije bilo ničega Samo slutnja da će nešto možda da se desi Nekad Osećali smo poštovanje, privlačnost Ali nismo prelazili granicu Sviđala mi se, znala je...

Bezdušne zvijeri po zemlji hode, korak im bazdi na smrdljive stope. Iz usta njihovih izvire otrov, te zemlju tvoju sa njime škrope.   Dokle ćeš stajati čovječe brate? Zar ćeš...