Moja Elena tiho, lako spava,
A majka nad njom zaštitnički bdije,
Od noćnih vila obraze joj krije,
Dok u san slatki tone njena glava!
Takav me prizor podseća da ima,
Na svetu mnogo osrećenih duša;
Majka dečije disanje tad sluša,
I ja se divim toj lepoti, njima!
Majka i kćerka; božanstvena spona,
Igra ljubavi, čednosti, dobrote…
Kroz ta dva bića diše vasiona,
A kad se zora od mrkline ote,
Zasvetleše mi dva njihova lica,
Uz prvu pesmu orošenih ptica!
Kragujevac, 30.03.2018.
Saša Mićković
