Što čemer u čoveku
zna da napiše pesmu,
hiljadu ljubavnih ne može
da zasladi jednu čemernu,
kao kafa bez šećera,
kao pogled bez dodira,
kao misao koja se šunja
čemer urezuje
hiljade...
Golub u njenim grudima zatrese krilima i sasvim se umiri.
U najjeftinijem kovčegu, istina premazanom debelim slojevima laka da blista, bilo je tijelo.
Njoj toliko važno...
Zemlja...
Kuda ?
Samo napred, izustih.
Niste me razumeli, ovo je zabranjena zona.
To si odlučio ti ili su drugi odlučili umesto tebe, za sve nas !?!
Ćutao je....
To smo što smo
(kamen
kost
i voda)
a slamka smo
varnica sluđena suncem
da bude kost
budućeg praska
seme zagledano u vodu
kružnog toka
budući sjaj belutka
Sazvučje života
ponekad zanemi.
Tišina postane stvarnost.
U daljini
čuje se tek samo disanje
nekih drugih nas
koji su se u plodovoj vodi
ljuljalji u ritmu
pevajući sve neispisane
ode životu.
Rođeni,
lažemo svoje vlastito...
Ne, zašto bih posmatrao kao "objekat"?
Ti nisi objekat, ali jesi stameno zdanje,
moje utočište od kiše stvarnosti
(od mene i suviše obrlaćena
da bi bila "hram"),
kula si...
