U kući sagrađenoj od ćutanja sedi nemo.
Polupogledom se bori protiv razrogačene prošlosti.
Izdrži trenutak snagom svoga bića!
I shvati,
Na groblju je uvek hladno,
I kada sve sveće...
Od kad si prostro nebo
iznad moje kose
i pokačio oblake bele,
i ptice... i sunce,
na moje obrve
i trepavice
pada zlatni prah.
Od kad si otkrio more osmeha
na mojim...
U mislima si, u mojoj neispavanoj noći, ljubavi,
možda pogrešno radim, ali ne mogu se izboriti
sa tobom, ti ulaziš u moj život,
a ja dozvoljam, svesno...
Slaži me opet
usnama od trešanja.
Ne biraj reči,
pusti neka teku.
Po ko zna koji put
mirno ću dozvoliti
da mi stegneš dušu
paperjastu, meku.
Slaži me i sada
kako ti ne...
