TABANJE

Vidim da su se ovdašnji sudovi i sudije narogušili, pa izriču novčane kazne za prebijanje radnika na radnom mestu. Siledžije više neće proći nekažnjeno. Ne! Ima, bre, da plate. Još ako nisu simpatične sudiji. Lele!

Znaju sudije, kad pretučete radnika, tako da šest meseci leži u gipsu, opasne da budu. Za rečenu fizičku radnju hoće da izreknu novčanu kaznu od pet do deset hiljada dinara! Koliko u boljem restoranu košta običan ručak sudije i advokata.

To me potaklo na razmišljanje: kako da sakupim stotinak hiljadarki? Namenskih. Pa da onda lepo pretučem jedno desetak političara, sudija, tužioca, šefova policije, poslanika i pride nekoliko državnih doušnika. Da me želja mine.

Spreman sam da za ovu namenu, koja bi mi skinula duševne boli, uzmem kredit. Sigurno ima bankara koji bi mi izašli u susret.

Zamislite tad moju radost. Idem ulicom i sretnem nekog od pomenutih likova. Lako bi ih prepoznao, jer se ne skidaju sa malog ekrana.

Šetaju oni tako. Važno. Osiono-nadrkano. Sa švalerkom i telohraniteljima. A ja ti zgrabim motku, pa udri, udri, udri! Dok se ne umorim.

Posle odem u kafanu. Na pivce. Onda u sud. Platim za svakog nesrećnika pola moje plate. Milina!

I sud bi mi mogao dati neki popust. Pošto bih odjednom pretukao bar destoricu.

Možda bi trebalo da otvorim račun. Na koji bi građani uplaćivali novac za kazne. Kao nekakav fond. Opštenarodni. Nakupila bi se, siguran sam, povelika svota. Mogao bih, uz pomoć aktivista fonda, da pretučem celu rukovodeću garnituru države, sa sve ministrima, ministarstvima, direkcijama i agencijama. Nešto malo para bi, verujem, ostalo i za one iz lokalne samouprave.

Koje bi to tabanje bilo! A sve po zakonu.