photo credit: studit.ba
Parabola je jezgrovita i poučna priča u poređenjima, koja nosi moralnu ili religioznu pouku. Sve što se u paraboli priča treba tumačiti u prenesenom značenju.
Jednom je jedan mladić otišao kod mudrog čoveka i rekao mu: “Došao sam kod tebe po savet. Mučim se sa osećajem bezvrednosti i nemam više volje za životom. Svi mi govore da sam neuspešan i glup. Molim te, pomozi mi.” Mudrac je pogledao mladića i užurbano mu odgovorio: “Izvini mladi čoveče, ali sad sam jako zauzet i ne mogu da razgovaram sa tobom. Moram nešto da obavim i veoma je hitno.” Ovde je zastao na trenutak, a zatim dodao: ” Ali, ako mi pomogneš da završim svoj posao, rado ću ti vratiti uslugu.”
“Ouh… naravno”, promrmlja mladić, uz opasku da su njegovi problemi opet odbačni, kao nebitni.
“Dobro” reče mudrac, skidajući sa ruke mali prsten sa predivnim draguljom. “Uzmi mog konja i idi na trg. Hitno moram da prodam ovaj prsten da bih otplatio dug. Pokušaj da dobiješ pristojnu cenu cenu, ali te molim da ga ne daš za manje od jednog zlatnika. Sad idi i vrati se što brže možeš.”
Mladić je uzeo prsten i odgalopirao na konju. Kad je stigao na trg, pokazivao je prsten svim trgovcima koji su bili zainteresovani za njega. Ali, čim su trgovci čuli da ga prodaje samo za zlatnik, potpuno su izgubili interesovanje za kupovinu. Jedan od njih mu se čak nasmejao u lice, dok su se ostali samo okrenuli i otišli. Samo jedan stari trgovac je bio ljubazan da mu objasni da je zlatnik previsoka cena za takav prsten. “Veća je verovatnoća da će ti ponuditi samo bakarne novčiće. U najboljem slučaju, srebrnjak.”
Kada je to čuo, mladić se uznemirio. Setio se mudračeve instrukcije da ne prihvati ništa manje od zlata. Pošto je prsten već ponudio svima na trgu i niko nije hteo da ga kupi, uzjahao je konja i krenuo nazad.
Osećao se veoma loše zbog svog neuspeha i jedva je čekao da vidi mudraca.
“Nisam uspeo da ispunim tvoj zahtev”, rekao mu je mladić. “U najboljem slučaju sam mogao da dobijem nekoliko srebrnjaka, ali si mi rekao da ne pristajem na manje od zlatnika. Međutim, trgovci na trgu su mi rekli da prsten ne vredi toliko.”
“To što si rekao, mladi čoveče, je veoma važno.”, reče mudrac. “Pre nego što pokušaš da prodaš bilo šta, ne bi bilo loše da robu proceni stručnjak. A ko može prsten bolje da proceni od jednog zlatara? Jaši do njega, mladiću. I, zapamti. Nemoj prsten da prodaješ zlataru, bez obzira na cenu koju ti ponudi.”
Mladić skoči na konja i zaputi se prema zlataru. Zlatar je dugo gledao prsten, zatim ga merio pa opet gledao. Na kraju, okrenu se prema mladiću i reče mu: “Reci svom gospodaru da sad ne mogu da mu dam više od 58 zlatnika. Ali ako mi da malo vremena, ja ću kupiti prsten za 70.”
“70?!” uzviknuo je mladić u neverici. Zahvalio se zlataru, uzeo prsten i pojurio ka mudracu. Kada je čuo priču, mudrac mu je rekao:
“Zapamti, momče, ti si kao ovaj prsten. Dragocen i jedinstven. I samo pravi poznavalac ume da ceni tvoju vrednost. Zašto onda gubiti vreme lutajući trgom i slušati mišljenje svake budale?”
