ČETIR’ KONJA DEBELA
Ko kaže da Lale ne volidu konje? Volidu, volidu i te kako. Debele i mnogo. Nema tu cile mile. Lala odmah upregne četir’ konja debela, pa pravo na ćupriju.
Ćuprija uzana ko` kutija. A ko će sa Lalom da se inati. Što bi rekao jednom prilikom kad je podnapit pao sa lojtri: „Moja avlija, moje lojtre, mogu da silazim kako ja hoću!“
Konji znaju sve Laline vrline i mane. Znaju sami da ga dovezu kući kada mu se omakne pa popije neku više. Polako, da ga ne truckaju, pravo u avliju Sosi na nadležnost.
Lala im to vraća bezgraničnom pažnjom. Timari ih, dobro hrani, ne koristi za paorske poslove nego za paradu. Upregne ih u fijaker, stavi im praporce i ponosno tera kroz Bečkerek. Oni gordi, gizdavi, samosvesni, paradnim korakom stepuju po kaldrmi.
A tek po snegu! Ta to je da se pripoveda. Saonice samo klize, sneg prhak ravničarski, konjima para iz nozdrva.
Da ne ostanu anonimni, red je da se kaže kako se zovu ta četir’ konja debela: to su Mrkov, Soko, Dorat i Riđan
